12:42

Opet nisam mogao da zaspim, ovaj put do 4 ujutru.

Kada legnem, i dalje osećam pritisak slušalica na ušima. Povremeno čujem zujanje ili kako mi u desnom uhu pucketa. Ne brinem se previše, znam da su to posledice, profesionalne deformacije koje me polako oblikuju prema poslu koji radim. Ako ovako nastavim, možda mi to poboljša sluh, možda savladam američki akcenat iz svih 50 država, možda uspem da sakupim dovoljno novca koji ću onda trošiti kao da za njega nisam dao 50 sati života svake nedelje.

Opet sam ustao posle podneva i vidim napredak, jer se ne nerviram zbog toga. Jednostavno je tako. Moja zamisao da se budim pre 10 sati, da serijom vežbi razmrdam konzolu, a onda uposlim svoj softver u pisanju priča i sadržaja za heteronime (pretežno za A. Kanea, kao najpopularnijeg i najčitanijeg u ovom trenutku), nije se ostvarila. Možda je još rano, ovo je tek treća nedelja kako radim, možda je potrebno još samo jedan vikend, možda mesec, pa i čitava godina, posle koje ću biti savršeni službenik Soby Transporta, rešavaću vožnje u jednom razgovoru, krstariću ponudama kao pravi znalac, navežban da bez problema prati imena brokera, imena država, gradova i razdaljinu među njima.

Sinoć sam čitao jednu objavu na Reditu gde se govori o tome kako je ljudima koji rade od 9 do 5 svakog dana, tako već decenijama. Naslov objave je:

How are regular people happy that they’re working a 9-5 job, have crippling student debt, having to live a small apartment and continue to do the same thing everyday until they die?

Obični ljudi. Regular pipl.

To sam i ja, samo sa jačom satnicom, iskrenutom zbog tržišta i vremenske zone u kojoj se moj rad troši. U nizu komentara pronalazim i odgovor na pitanje kako je moguće da svet tako funkcioniše. Najčešći razlog za nekog je dete ili više njih. Roditelji su spremni zbog dece da svakodnevno eksploatišu sebe i svoje vreme, jer im je zadovoljstvo koje dožive postizanjem sigurnosti za svoje mladunče mnogo veće od zadovoljstva koje bi pružili sebi bez takve jake, opipljive, i najčešće bučne motivacije.

Saosećam se sa svim tim roditeljima. Makar su rešili na šta će trošiti svoje vreme u narednih 20 godina. Za to vreme će istrenirati svoju decu da pronađu što bolje plaćen posao kako bi održavali svoj porod, jer u suprotnom – šta će im i život i posao?

Možda je to rešenje i za mene: odustati od fiktivnog sveta koji gradim i ovih devet heteronima koje sam odgajio u krletki svog uma, nunajući ih, ne dajući im da se predstave svetu, držeći ih samo za moju zabavu, na radost samom sebi. Možda sve to treba da zaboravim pred pojavom nekog živog bića koje će deliti sa mnom genetiku i poreklo. Možda je to stvarno najpametnije za sve, jer onda ne bi bilo sumnje šta je prioritet, bezbednost tog deteta i njegova bolja budućnost bi bili glavni razlog za sve što radim. Nije li lakše imati takvu motivaciju u životu, nego ovu fiks ideju o litero-igri i simuliranoj stvarnosti u kojoj vladamo sopstvenim izborima.

Recite mi, roditelji koji čitate ovo, savetujete li drugima da imaju decu?

14:36 AM

Naravno da razmišljam o deci.

Pujo voli đecu.

Volim tu foru sa Pujom Šotkom, mislim da je imam sačuvanu negde u folderima punim memova koje sam skidao sa neta, ali nema šanse sad da je tražim, stiska je sa vremenom, treba popisati sve vožnje pre isteka radnog vremena. Treba se ubaciti u tu ulogu, igrati se tog života, biti najbolji dispečer od svih dispečera sa ove strane okeana. Treba se dopisivati sa brokerima, naći ih na Fejsbuku i uhoditi njihova interesovanja, a onda im to stavljati u naslove mejlova u kojima bi im nudio kamione i pitao da podignu cenu istovara makar za 200$. Treba igrati tu igricu, jer od njenog ishoda imamo koristi svi – i vlasnik, i vozači, i brokeri, i ja.

Sigurno bih je igrao mnogo predanije da od nje zavisi makar još jedna osoba do koje mi je stalo, pogotovo da je to dete. Ovako, radi se samo o meni, pa u tom vaganju da li mi je više stalo do fikcije koja može da postane stvarnost ili do ove stvarnosti koja se neće promeniti, uvek biram fikciju.

Odbrojavam do 4-og februara i dana kada odlazim u novu avanturu litero-igre Sobakaisti. Biću u ulozi Andree Kanea i Astora Lajke, a po džepovima ću naletati na ostale heroje i svima njima ću se poigrati, ako bude povoda za to. Očekujem puno od Slovenije.

Svakako, razmišljam i o deci…

16:40 PM

FML.




This image has an empty alt attribute; its file name is Ko-fi_Logo_RGB_grey-1024x372.png
Zaposlite me preko Ko-fi platforme ili putem paypal.me/igrodrzac



  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: January 30, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.