Радна недеља

Данас је недеља. Данас пишем ћирилицом. Ове две чињенице немају директну везу. Тако се погодило.


Ovaj zapis sam počeo prošle nedelje, 3. maja. Tad mi se pisalo ćirilicom. Danas mi je svejedno. “Nije me briga, ič me ne briga…”, dobacuje Kane refren iz jedne pesme zagrebačkog dua Playground Hustle. Ne obraćam pažnju na njega, što se može videti i po broju neobjavljenih tekstova. Poslednji put sam se bavio njim na Prvi maj kada sam objavio tekst o sjajnom albumu Daniela Kovača i Jesenjeg orkestra – Pesme iz Remonta.

Danas imam onaj osećaj da sve ovo što radim ima smisla i da nije važno što se ne dešava onako kako sam zamislio. Moji planovi su ogromni, moje ambicije grandiozne, ali realizacija nije nešto čime mogu da se pohvalim. Sve je manje podkasta koji će me ugostiti da pričam o svojim planovima i željama. Svi se interesuju za rezultate. Tačan spisak, skladna grafika koja predstavlja statistiku obavljenih radnji. Ja to nemam. Ili imam, ali ne znam da prikažem na taj način.

Ipak, to me ne sprečava da budem aktivan u virtuelnom prostoru. Koristeći ime Sobakaista, lutam kroz društvene mreže i ostavljam glupe i bespotrebne komentare kako bih kresnuo algoritam koji će me izbaciti u samu žižu internet popularnosti. Mojih pet sekundi slave. Ali ne radim to zbog slave, već zbog lažnog osećaja da se nešto događa, barem u tom virtuelnom svetu, jer u ovom opipljivom, ne mogu da se pohvalim velikim promenama.

Mislim konkretno na državu u kojoj sam.

“Naše društvo”, rekli bismo.

“Živimo u zemlji”, kažu.

“Ovakva situacija”, priča se.

Fraze. Pogodne su za žongliranje, ali ne i da objasne život. Ništa ga ni ne može objasniti, ali je svakako zabavno igrati se time, iako je pokušaj mnogo dalji od tišine. Ćutnja je sveobuhvatna, a svaka definicija je samo jedan delić mogućnosti.

Ukoliko bih morao da definišem život, po parametrima litero-igre i pod pretpostavkom da me neko tera da to uradim, držeći svetlosnu sablju pod mojim vratom, rekao bih da je život mogućnost. Tako počinje, samo kao mogućnost koja se oslanja na tuđu realizaciju.

Mogućnost koju sam dobio je da postojim na ovoj planeti u telu muškog pola, sa biološkim tajmerom koji svlači brojeve unazad, sve do male eksplozije u nekom od mojih krvnih sudova (pretpostavljam da ću nastradati od srca, kao i moj deda, kao što će verovatno i moj otac).

___________________

Izgubio sam želju da pišem. Baš u ovom prethodnom pasusu. Sinoć sam čitao Stivena Kinga, njegovu ne tako malu knjigu o pisanju i prvih pedeset strana su me ohrabrile da se danas vratim tekstu. Očigledno to nije bilo dovoljno. Pao sam u prethodnom pasusu, počeo sam da zevam, da razmišljam o nečemu drugom, ne piše mi se, iskreno, sve mi je manje do habanja reči. Volim da pripovedam, ali izgleda da sam izgubio želju da to bude u ovom formatu, na ovaj način. Sve više me privlači ideja javnog nastupa, javnog govora u obliku muzičkog performansa ili video klipova koji mi daju uvid u statistiku mnogo dublju i konkretniju nego što mi je ijedan moj tekst dao. Broj pregleda nije isto što i broj čitanja. Čitanje se više vrednuje, ali je manje verovatno, jer koliko vas će ostati u ovom tekstu čak i nakon moje objave da sam odustao u prethodnom pasusu i da je sve što ću napisati u nastavku samo gomila praznog hoda, mašina koja se hladi, motor koji okreće u prazno, prsti koji ne odustaju, jer u suprotnom bi mogli da se skupe u pesnicu i izbiju mi vazduh snažnim udarcem u stomak. Razmišljam o pupku i operaciji koju će ona imati, kako će ući u njenu konzolu preko tankog čepa na njenom stomaku i kako će kroz taj uzani otvor spustiti neophodne alatke u njeno telo iz kojeg će izvući maligni delić. Možda zbog toga i ne mogu da pišem kako treba.

To je samo izgovor. Čovek uvek može da piše. Svaki čovek, ne samo ja. Dovoljno je da se lati tastature. Nema u tome nikakvog herojstva, pogledajte u svoje telefone, puni su skrnavih poruka i komentara koje sejemo okolo bez ikakvog razmišljanja da će svaka od tih reči ostati kao parametar po kojem će nam… ne želim da kažem suditi. Jer to što dolazi, ta veštačka inteligencija, taj Računar, neće suditi, jer nas neće razumeti. On će samo računati. On će prevoditi slova, reči, izjave u matematičke vrednosti i parametre kojima će razumevati naš svet, ali to nikada neće biti isti svet, jer je njegovo razumevanje samo interpretacija ovoga što živimo. Čitaće nas, sa svih platformi, iz svih izvora koje smo ostavili sa sobom i to će mu biti sasvim dovoljno da donese zaključak. Nadam se da će on ići u korist čovečanstva, ali ne žalim i ako ne bude tako. Sami smo se uništili, a dokazi su svuda oko nas.

Ne pričam gluposti, ovo već nije prazan hod, ovo je nešto o čemu razmišljam svakog dana. Ne baš svakog, ne moram da preterujem samo da bi zvučalo dramatičnije. Svakoga dana razmišljam o tome šta ću da pojedem. Ni to nije baš tačno, jer nekeda ne razmišljam o tome već samo posežem za hranom koja mi je dostupna u tom trenutku. Sve te nedeljene kupovine i nabavke dozvoljavaju makar taj luksuz da ne brinem da li ću sutra biti gladan. Tako da ni o tome ne razmišljam svakog dana. Rekao bih da razmišljam o sebi svakoga dana, o sebi u različitim ulogama, o sebi u različitim formatima.

Ja koji radim, ja koji pišem, ja koji zarađujem, ja koji želim, ja koji se nadam, ja koji učestvujem, ja koji se bunim, ja koji se plašim (pogotovo ja koji se plašim), ja koji planiram opet, ja koji ne radim, ja koji odbijam, ja koji volim, ja koji patim zbog toga. O tome razmišljam svakog dana, nekad više, nekad manje, ali konstanta je prisutna.

Tema koju sam načeo je nešto o čemu razmišljam često, ali sa takvim intezitetom, kao da te ideje padaju u mene i ostavljaju eho i talase, pa se ostaci tih misli zadržavaju na svim danima koji se koncentrično šire u prošlost i budućnost. Razmišljam o kraju, nekom delu igre koji će doći pred svakog od nas, ali više o onom zajedničkom prekidu igre koji najavljujemo već vekovima, držeći se naših smešnih računica, očekujući da i Strašni sud ima isti kalendar kao i mi i da voli da zaokruži godinu radi lakšeg računanja. Sećam se 2000 godine kada smo mislili da je to kraj. Novi milenijum u kojem sam napunio deset godina. Evo me, 20 godina kasnije i čini mi se da se apokalipsa već desila, a da su ovo njene posledice koje se samo nagomilavaju sve do trenutka kada ću je i sam osetiti. Za sada sam dobro, ali šta ćemo sutra…

Prija mi. Pre svega mi prija da pišem. Prija mi i da ramizšljam, mada su posledice često i više nego neprijatne. Ipak uživam da pišem i da slažem rečenice u niz, to me opušta, to mi daje smisao. Dokle god ne razmišljam o pitanju “čemu sve to”, ostajem pribran. Onog trenutka kada se zapitam zašto sve ovo radim, to je ipak moje vreme, a pomalo i zdravlje, jer sedim za kuhinjskim stolom, u jeftinoj stolici sa drvenim naslonom, nimalo prilagođenim mojim potrebama i vremenu koje provodim za računarom zguranim između nogara tako da ga jednom nogom uvek dodirujem ma sa koje strane seo za sto. I oči me bole od ovoga, dva dana sam imao podliv u desnom oku, napukle crvene kapilare kao posledicu predugog zurenja u ekran. To svakako nije dobro. Zašto to onda radim? Ko me plaća da to radim? Za koga to radim?

Igram se.

To je jedini odgovor kojim mogu da se obranim na ovo sasvim primereno pitanje. Igram se. To je sasvim dovoljno da objasnim sve ovo vreme koje sam uložio u nešto što mi nije donelo nikakvu sigurnost, nikakvu materijalnu korist, nikakvu bolju perspektivu.

Zapravo grešim. Lažem. To nije tačno. Pisanje me je odvelo dalje od svih drugih aktivnosti koje sam imao. Prvo sam napisao sve moje junake, a onda sam ušao u njih. Da nije bilo pisanja, Kane nikada ne bi postao ljubitelj, Lajka nikada ne bi zasvirao u nadi da će njegovi tekstovi stići dalje od pesmarica, Šapa nikada ne bi skupljao fotografije neba. Pisanje me je učinilo ovakvim, i za to njemu hvala.

Imam neki princip da dnevno treba da napišem minimum 1000 reči. Danas sam to uradio mnogo lakše nego što sam očekivao. Već sam završio. Imam tih 1000 reči, i još četiri stotine više. Uspeo sam, zar ne?

Jesam. Osećam se bolje. Možda od ovoga nema nikakve koristi za druge, ali ja sam mnogo bolje. Srećan sam. Evo, osmehujem se. Neću staviti smajli, morate da mi verujete. Stvarno sam srećniji zbog ovog teksta. Tome dnevnik i služi. Zar ne?

Mogao bih da pišem ovako još dva sata, čini mi se da sam toliko nabubreo od priča da je dovoljno samo da počnem pa da iz mene pokulja. Ovo je primer bunarenja. Počeo sam od nečega, i evo, stigao sam negde drugo. Prešao sam preko.

Hoću da završim ovaj zapis sa planom. Planiram, uvek, kao što sam rekao. Ovaj put će biti drugačije (uvek to kažem). Sad znam šta želim, odnosno šta hoću da pokušam. Pošto sa Sobakaistima ne znam kako da napredujem dalje, presporo sve ide, a ja ne mogu da prtim tu ideju na leđima, vreme je da zakoračim u drugu verziju Sobakaista – njihovu primenjenu delatnost. Dogz Biz.

Dogz Biz će biti litero-igra u praksi. Poziv svima da prave, da stvaraju, da rade za litero-igru, da je grade i razrađuju gde god da su. Prvo što ću uraditi je snimanje pravila i objašnjenja kako igra funkcioniše. Platforme na kojima ću raditi su: TikTok, Instagram i YouTube. Možda i bez Instagrama jer su oni pičke. Eto. Napisaću ovde spisak:

  • DogzBiz – YouTube i TikTok kanal na kojem ću da kačim snimke o litero-igri sa konkretnim pozivima za učešće.
  • OGL Teacher – Klipovi za YouTube gde ću objašnjavati pojedine reči iz sprsko-hrvatskog jezika u kontekstu litero-igre.
  • Gamemaster blog – nastavljam sa ovim tekstovima jer me to čini srećnim.

Ove tri kombinacije mi daju mogućnost da sve naredne objave i aktivnosti pakujem u njihov šablon. Sobakaisti su tip litero-igre. Litero-igra je širi pojam od Sobakaista.

Sada sam u takvoj životnoj situaciji da mogu da se igram, a da ne brinem toliko od čega ću da održavam konzolu u životu. Zahvaljujući onlajn časovima, imam dovoljno prihoda da mogu da se posvetim ovim idejama od kojih ne zarađujem. I to mi je sasvim u redu.

Evo, počeću već sad. Odlagao sam to više puta, ali sada mogu da pokušam bez straha. Započeo sam novi video za Sobakaisti kanal, a onda sam odustao jer mi nije išlo pripovedanje. Sad ću to da uradim, i to baš u tekst formatu u dnevniku, a onda ću odatle da ga prebacim dalje. Eto to je plan.

Odjava i kraj.


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: May 10, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.