8:56

Dobro jutro, dnevničani.

Ooo, kako se dugo nismo videli, a ni čuli (ikada). Nisam se vratio, niti sam odlazio, tekst je uvek bio uz mene, ugraviran na potiljku kao bar kod agenta 47. Ponekad bih zaboravio na njega, ponekad bih maštao o njemu, ali nisam se hvatao tipkovnice sve do jutros.

Ništa nije drugačije nego ranije, mada je sve potpuno novo. Novi grad, jezik u kojem plivam i namera sa kojom pišem. Putovanje te uvek podseti da možeš da budeš šta god poželiš, a ja (opet) biram da budem baš ovo.

Imajući to u vidu, zaključujem: ovo je moja sudbina.

Na sajmu knjiga u Skoplju, omalenom vašaru pod velikim, belim šatorima, primetio sam knjigu Икигаи, baš tako ćirilicom imenovanu. Znam za koncept, gledao sam TED predavanja o tome, a i nije mi teško da zarad budućih generacija koje neće ovo čitati podelim jednu ilustraciju pomenutog termina:

Ikigai: The Japanese Secret to a Joyful Life | The Government of Japan -  JapanGov -

Моја хордерска потреба и капитал-овисност о куповини књига ме није приморала да је поседујем, али ме је наслов подсетио: ја сам овде са разлогом, ово је моја сврха.

Од ова четири круга, чврсто могу да сведочим да волим причу више него леба да једем, стога онај горњи круг имам у себи и знам да је писање оно што може да буде моја пасија и мисија. Приповедање – пре свега. Причам ти причу, то је моја љубав.

Супротно од тога, постоји извесна доза новчаних прихода које повремено убирам, захваљујући писаној речи, стога бих могао да тврдим да је то нешто за шта бих могао бити плаћен, а и јесам, најчешће од стране члана Интернационалног фан клуба литеро-игре Собакаисти са бројем 000007 (вечно њему хвала). Ако бих разрадио канале за приповедање, верујем да би се и приходи увећали.

Да ли сам добар у томе је упитно, али сам свакако бољи него раније, а пошто сваким даном све више напредујем у копању тунела кроз реалност која се непрестано сваљује на мене, могао бих постати заиста добар у писању, али и у трансмедијском приповедању, што је поље у којем желим да делујем, све док не стекнем статус који би ми омогућио да мирно седим у својој столици, у кућици у шумици, и пишем своје књижице, све дуван пушећи и чајеве испијајући.

Е сад, да л’ стварно свету треба иједна реч више од оних које су изречене до сада? Нисам сигуран и на то питање не могу да одговорим, јер сам тренутно у дидр стрит, на 45 минута од првог часа, на неких 400km од места где бих заиста волео да будем сада, шест година старији од прилике да се остварим као млади уметник. Овај свет је свачији, али у мом свету, људи једва чекају да им испричам како је прошла ова авантура, те ћу закључити: да, ја сам на мисији, свету треба моја прича, тиме ми упућује позив да се остварим у ономе што волим, за шта сам плаћен и у чему сам добар.

Свет је крив, на његов рачун нек иде све ово, али ту сам – у пресеку. Достигао сам икигаи. Макар делом.

[…]


Ne očekujte ništa i ne tražite išta, ali nešto ćete sigurno dobiti ako se upišete na listu dopisnika litero-igre Sobakaisti:

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 12, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.