19:42

Ovo je jedan od onih dana koje sam osmislio, ali ne i realizovao.

Ideja je bila da se posvetim video i audio materijalu, a onda je, odmah posle časova, nastupio umor koji sam nameravao da namirim kratkom dremkom. Probudio sam se 3 sata kasnije, samleven snovima, istraumiran vibracijom telefona.

Sada sam na rubu večeri. Pokušaću da nadoknadim ono što sam propustio, ali već sam odustao od ideje da ću nešto krucijalno promeniti. Ovaj dan sam izgubio, ali naučio sam da se brzo oporavim od ovakvih poraza.

Nije to teško.

Pogotovo kada možeš da slušaš Čavelu Vergas i da istinski osećaš.

Do ove plejliste sam došao preko pesme Las Simpas Cosas, koju sam našao među pesmama pomenutim u romanu Vernon Trodon. Sinoć sam završio i drugi tom knjige. Bila je prijatna za čitanje, naučio sam ponešto novo, prijao mi je stil, a lik Vernona Trodona me je podsećao na ono u šta bi Kane mogao da izraste, ako ikada stigne do 50-te.

Za sam roman sam čuo preko videa Zorane Karapandžin koja vodi Makart BookTube. Pre Bukvalista, nisam ni znao da postoje domaći tjuberi koji govore o knjigama, a njen stil i izbor knjiga mi se učinio zanimljivim, pa sam u milanovačkoj biblioteci uzeo ono što je bilo u ponudi.

Sada uviđam da je ovo triologija, a da sam ja pročitao dve trećine. Ne znam da li ću moći da živim sa tim.

Uelbek je poslednji savremeni francuski autor kojeg sam čitao, pa sada uviđam neku vezu među ovim autorima, odnosno uticaj stvarnosti na njihove narative. Nikada nisam želeo da posetim Pariz, niti sam fan francuskog, ali nakon ovakvih romana, želim da se nađem na klupi u Parizu i da posmatram ljude kako prolaze. Samo to.

Neću napustiti brod koji tone

Ponavljam sebi ove reči u proteklih nekoliko dana.

Zoster me je iznenadio jedne večeri dok smo igrali Katan. Naišao je posle novog albuma Valentina Boškovića kojim maltretiram svoje prijatelje.

I dok tonem
s brodom koji tone
i dok zvona zvone
iako nisam kapetan
ja sam sretan

Ne znam da li zaista mogu ovo da tvrdim, ali osećam se tako dok slušam ovu pesmu. Ranije sam bio znatno tvrdoglaviji u odluci da budem jedan od onih koji će se boriti za boljitak svih u mom okruženju, ali sa godinama sam sve umorniji i sve više brinem za svoju kožu, a sve manje za kolektivno.

Starim, to je prvi znak.

Odrastam, rekli bi moji prijatelji okoreli ljubitelji kapitalizma.

Kako je to glupo… ranije nisam ni razmišljao o tome da živim negde drugo. Nisam priželjkivao ništa veliko za sebe, niti sam se nadao nečemu većem od onoga što sam imao, a sada samo virim preko ograde, zalećem se kao pas za automobilom, priželjkujem da me neko odvede ili zadrži.

Koji mi je kurac – ne znam.

Znam samo da se tako osećam i da je uzaludno da pokušavam da to promenim mehanički.

Realno – volim ovu zemlju, ovaj brod koji tone.

Ali volim i sebe. Ipak ću se potruditi da u subotu budem na protestu. I praviću se da je sve u redu i da su realije života nešto što me se ne tiče direktno.

Ovo je samo još jedna tačka u litero-igri, zar ne?

OBAVEZE

Očisti pretraživač od otvorenih prozora: zatvaraj jedan po jedan i otpisuj sadržaj.

Ipak, nije toliko loše na kraju dana.

Biće još bolje sutra.

Videćeš.


Mejling lista ima funkciju ako se upišete u adresar, a ja vam pošajlem mejl.

Pomoć kerovima u nevolji je uvek dobrodošla na ko-fi stranici.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: January 13, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.