13:54

Dobar dan za dnevnički zapis.

Danas se slavi Srbzga nova godina, a svaki sobakaista zna da je jedina proslava vredna kalendara upravo nova litero-godina (1. februar, 2022.).

Danas sam pročitao Danojlića, i u skladu sa svojim arhivatorskim obavezama, sačuvaću deo romana “To” koji me je žacnuo, a preko mene i Kanea, jer odavno nisam bolji uvid naše pesme pročitao:

Naše su melodije bez pravog završetka. Kao i sve drugo, čega se poduhvatimo.
Beskonačno ponavljanje iste teme.
Slabićka opijenost tugom i promašenošću.
Mladost pusta prođe a ti mi ne dođe.
Stradalništvo, koje u sebi uživa.
Godinama slušam to zapevanje i popevanje. I znam, siguran sam: u njemu je utočište onog zla koje nam ne da s mesta da se pomerimo.

Milovan Danojlić, To, Prosveta, str. 168

Kakva šamarčina, brale. I cela je knjiga takva, pravi ogled o posmatranju onoga što je video osamdesetih, u 33. godini života [ако је веровати наратору].

Takvo pisanje je najteže. Baviti se pitanjem stvari, a ne biti dosadan. Slagati nisku neprekidnih slika, a ne zaglušiti ideju iza nje, ukus koji ostane posle progutane strane, praviti prostora da se i sam uneseš u svet koji je prethodio ovom.

Upoznao sam Danojlića na jednom predavanju kod Delića. Postavio sam mu pitanje i njegov smerni odgovor me je kupio. Ne znam kako je sada i gde živi. Da li je živ?!

Izgleda da jeste. Ima osamdeset i nešto godina, a ovu knjigu je objavio u 43-oj, lažljivac. [тврди Википедија]. Lista njegovih dela je za strahopoštovanje, jer šta god da sam od njega čitao, vredelo je. Bravo, čika Milovane!

Izgleda da sam našao novo ime za kopanje. Potrudiću se da pročitam što više, jer kakvo je vreme, a i njegove godine, možda će uskoro zafaliti neki stručnjak koji će iz novog ugla da opiše Danojlićev rad.

14:06

Evo čuda u digitalnom svetu! Youtube linkovi ponovo rade! Mogu ih ugnezditi u celini, tako da njihov medij bude ugrađen u tekst [јер текст је већи од свега].

Jorjica kao letnja čorbica. Neću da izgorim, zato idem da očistim sneg sa auta i da prošetam dok je još sunce.

Ljubim vas, dragi sobakaisti.

15:48

Данојлић ми изоштрио фокус, па примећујем криву усну жене, згрчене шлогом о којем не мора ништа да каже. Грч је открио део зуба и десни, криви осмех који ми прети у пролазу, иако су јој очи благе.

По целом путу лед, тапка се у газу, ноге се држе размакнутим, руке обавезно ван џепова. У целом Београду нема да се нађе лопата; да се очисти стаза; да се разбије лед; да се бетон изгребе. То је зато што су сви, попут мене, дођоши. Шта ће ми метла, а камоли лопата кад сам ја овде само још семестар, највише четири месеца, можда једну годину док завршим са факултетом, а у овом стану бих могао и специјализацију да завршим, није лоша локација, баш сам имао срећу, оваква гајба за те паре, па знаш шта се издаје за 200 евра, мораш у Кумодраж да шипчиш да нађеш овакву понуду, зато ти кажем, боље ми је да искористим док је по овој цени, па да одрадим све, можда нађем и неки послић, па кренем да одвајам за учешће, јеби га, никад се не зна, стан у Београду не може да шкоди, ако ништа, имаће деца где да буду током студија, па ако, и ја бих тако да сам имао, није мени ништа фалило, али ако могу више, што не бих, па да.

Пошто од првог јануара бојкотујем један ланац супермаркета који се размеће својим именом, нуди људски максимум по минималцу, одлучио сам да се упустим у нову авантуру: откривање супермаркета у којем до сада нисам био, грчког порекла, италијанског имена за поверење, истину, литеро. Пред клизним вратима, скидају се капе.

Између два произвођача кекса, купујем онај произведен у мојој родини. Плазму ни не гледам, јер није више иста, продали су је фирми чији производ не бих узео ни да ми га прсата бринета пред ноге довезе на ховеру. На воћу и поврћу не може да се закине, радници су за пултом-бункером, надгледају зелениш и мере величину потрошачке корпе. Пратим једна колица, гледам из прикрајка како се они носе са овим чудним посредством између потрошача и машине за издавање рачуна. Увиђам да нема превише разлике, производи су свуда исти, нееколошки упаковани, улепљени селотејпом и целофаном, обележени стикером, само су на различитим позицијама.

Једини разлог да дођем овде наменски је велики избор маслина. Тастер 17, црне маслине [око 880дин/кг] и ја сам срећнији, климам главом, частио сам се добро, buono spesa.

Успео сам да игноришем музику после неког времена. У супермаркету је и даље божићна прослава. Радници за деликатесима се срдачно поздрављају. Док комшиница за пултом пере ножеве, комшија са качкетом бренда у чијем дому се налазимо, коментаришу најновију наметнуту одлуку: морају да искористе одморе преостале од прошле године, па да им онда понише то, јер треба да их преместе у Нови Сад. Са деликатеса узимам комад качкаваља, тврдо упакован у заштитну кесу. Не коментаришем ништа, нити питам, јер морам да пазим, не могу одмах да се одрекнем свих супермаркета због грозног односа према радницима. Морам полако, један по један да отписујем, јер где ћу иначе да купујем MASLINA CRNA BK IL CAPITANO?

У повратку примећујем лица. Жена излази из зграде. Осврне се пре него што закорачи, а на лицу јој је немир, жудња за милошћу пред даном који крије подвале. Хода опрезно, пред семафором стаје на утабано место, обилази поледилу, металну шахту. Пред другим супермаркетом жена стаје и развлачи рачун ко стари папирус, па сриче очима цифре и пресабира се у глави, јер ако не провери да ли је нешто заборавила, после ће да буде касно, удариће мраз, стаза ће бити непроходна, а она једна лопата се засигурно неће појавити.

16:16

Рекао бих да је ово доста квалитетан дан.

10:33 PM

21A hrli ka cilju. Opet sam poranio. Doći ću na dogovoreno mesto, a onda ću da čekam, iako ne znam da li je vredna čekanja.

Ma ajde, svako je vredan 20min čekanja. Ako znaš da iskoristiš to vreme, dobijaš bonus. Pokušavam to sada u autobusu, dok se klatimo, a wordpress mi prikriva redove u kojima piśem. Radim 2 stvari, minimum.

Zapravo 3! Slušam 21.vek (po ko zna koji put), upisujem se u Dnevnik i putujem dnevnom linijom autobusa sa oznakom 21A Učiteljsko naselje – Trg Slavija.

Proizvodim dok konzumiram i trošim. Sve u isto vreme. Ja sam proizvod svoje proizvodnje.

Pankerica ušla u bus na Novopazarskoj. Pitam se koliko dugo će čuvati prošivene teksas jakne.

[…]

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: January 18, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.