14:56

Недеља.

Сваки пут овако.

Фали кабл да се преспоји, фали меморија да се оптерети, фали снага да се уложи. На данашњи дан одмарају и они највреднији, али не и ја. [niti ona]

Жељан знања, љубоморан на Вудемна, никакав вундер-кид, престарело дете које још увек није убило претерано интересовање [нисам ти ја мачка], ауто дидакт у покушају, са тек две-три промоције у биографији. Како би било лепо знати HTML и CSS, владати програмским језицима и питко писати Python. Како би то било лепо, да постоји живот и за та знања, да постоји простор да се изучи само ткање кода, да се развије стил, да се ова убога синтакса унапреди електроником, дигиталом да се оснажи.

Зар не бисте и ви волели да читате код, у сред ове приче да наиђете на одељак који говори суштину кроз једноставне ознаке, увек истог значења. Магичне речи, поређане у правом реду оживљавају, стварају чуда, премештају намештај у виртуелној кући подигнутој у простору где никада нећеш крочити.

Таква је и ова недеља, али нешто је прече – Сунце. Девет степени. Први радни дан у Катару, последњи у српској седмици, а ја је чекам да изађемо напоље, да удахнемо Београд без страха од смога и смрада који се лепи за плућа. Хајдемо на Сунце. Хаједмо напоље. Ајмо. Сви. Сви до једног.

[…]

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: March 13, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.