17:03

Svega imam, osim vremena.

“Nemam više vremena…” je stih iz Desankine istoimene pesme iz istoimene zbirke objavljene 1973. Hteo sam da pišem o nečemu drugom, ali hajde, mogu i ja da kažem nešto o Desanki i velikoj skandalu koji je zadesio srpsku kulturu ovog meseca.

Večernje Novosti su objavile da je Desanka izbačena iz srednje škole. To je bio naslov, a u tekstu su, u zavijenoj formi, objasnili da je njena zbirka “Tražim pomilovanje” pomerena iz jednog razreda u drugi kako bi se bolje uklopila u poetički okvir epohe koja se izučava u ranijim razredima srednje škole. U tekstu “Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i zdrav razum” koji je objavljen na Peščaniku, Aleksandar Stević daje dobar uvid u to kako je javnost dočekala ovu vest opštom histerijom koja je trajala taman toliko da socijalne mreže dva dana budu zatrpane objavama o pesnikinji koju nismo čitali još od srednje. Moram da se pohvalim i novim izrazom koji sam naučio iz tog teksta: virtue signalling.

[ponude za prevod ove fraze na Originalni jezik možete ostaviti u komentarima]

Za one čitaoce koji odbijaju da govore bilo kojim drugim jezikom do Originalnim, ovaj izraz bi se mogao prevesti kao kurčenje. Možda to nije najprecizniji izraz koji bi zamenio ovu englesku frazu, ali u duhu Originalnog jezika približava njeno značenje.

Oni koji su histerisali oko Desankinog progona iz srednjoškolske čitanke su se najprostije kurčili time što poznaju njeno ime. Najbolji su mi bili oni koji su delili fotografije sa Desankom. Stari dobri Bumeri i njihovi naslednici Pioniri nisu propustili priliku da prikažu sebe obrazovanim i uzvišenim u odnosu na one koji tako surovo presuđuju o sudbini srBske kulture i njenog književnog bremena nošenog u Desankinoj desnici. Malo ko se potrudio da pročita dalje od naslova i nekoliko paragrafa u kojima su Večernje novosti, u skladu sa svojom poetikom, prikazali samo jednu stranu priče.

A niko ne pita kako sam ja podneo taj strašan udarac na moju profesiju! Kako je meni bilo da čujem da je neko oštetio Desanku?! Pa ja sam osam godina išao u IV Osnovnu školu “Desanka Maksimović” i napamet sam znao, a i danas znam, himnu te škole koju je spevao nastavnik muzičkog vaspitanja zvani Raša Bitls.

Nije me mrzelo da guglam u potrazi za audio zapisom i tekstom ovog hita koji čujem u glavi svaki put kada pomislim na Desanku Maksimović.

U mojoj školi na zidu slika
Pesnika dražeg od drugih svih
Desanka svojim pogledom kaže
najlepšu pesmu, najdraži stih

ref:
Cvetnom livadom trčimo bosi
opijeni suncem snevamo
Desankino ime moja škola nosi
u njoj srećni pevamo

Kako to zvuči u realizaciji školskih glasića koje tek čeka pubertet, možete da čujete na početku ovog snimka:

Pitam se nekada da li je Raša Bitls bio muzički ljubitelj poput Kanea i da li su na ovoj cvetnoj livadi mirisali isti hedovi kao u Kaneovoj kutiji od čaja.

Uprkos mojoj sentimentalnosti prema Desankinom imenu i njenom liku izlivenom u bronzanoj tabli koja je stajala u holu škole, vest da je Desanka “proterana” iz čitanki me nije pogodila. Šta god uradili sa njenim pesmama, ne postoji način da iz sećanja obrišete “Krvavu bajku” i kadrove iz starih filmova koji prikazuju ovaj nacistički zločin u Kragujevcu o kojem pesma govori. Pesma je prevedena na sve svetske jezike i ona živi u školskim sistemima evropskih država, pa njen nestanak iz čitanke nije nikakav gubitak za čovečanstvo, već samo gubitak za nas.

Možda to i ne bi bio gubitak… Možda je potrebno da zaboravimo sve što se dešavalo pre nas samih, najbolje je da ne znamo ništa o našoj istoriji, jer je to jedini način da se otmemo njenom nasledstvu i traumi sa kojom onda moramo da se borimo celog života. Jesmo li žrtve ili tlačitelji? Jesu li svi protiv nas ili smo zaslužili kaznu? Jesmo li čitali Desanku ili smo učili iz skripte?

Nemam nijednu omiljenu pesmu od Desanke Maksimović. I tokom fakulteta sam je pročitao samo jer se nalazila u ispitnom pitanju. Ništa od njenog opusa mi nije ostalo kao lično i važno, iako mislim da je “Tražim pomilovanje” zaista kvalitetna zbirka pesama, a da je “Krvava bajka” pesma koja jednostavnim, skoro dečijim jezikom, objašnjava zločin o kojem mogu da se pišu doktorske disertacije.

Kad sam već počeo o ovome, trebalo bi nešto i da zaključim, jer ponestaje mi vremena, a kroz 2 sata mi počinje serijal vezanih časova, nakon čega ću do pola 11 biti u kancelariji, učeći neke strance iz čitavog sveta o kulturi i jeziku za koji svi brinemo na Tviteru. Možda bi zaključak mogao da bude: Čitajte i van naslova, ali verujem da oni koji su stigli do ove rečnice nisu isti oni kojima to treba reći. Ti kojima to treba reći neće promeniti svoje ponašanje sve dok ih tekst ne uvuče u zamku, sve dok ih klik na šokanti naslov (VIDEO + FOTO) ne preklopi kao zamka za medvede. Tek kada čuju sklapanje kljusa nad svojom glavom, shvatiće da neke vesti nisu vredne utrošenog vremena.

Tim čitaocima još samo Sobakaisti mogu da pomognu.

17:37

Ono o čemu sam zapravo želeo da pišem je novosadska Crna kuća 13 i njeno zatvaranje. Ovo je vest koju nećete naći na sajtu Večernjih novosti, niti ćemo o njoj drviti na Tviteru, jer nemamo svi fotografije iz tog prostora, nismo svi živeli u Novom Sadu, a od onih koji su tamo, tek po neki je zavirio iza kapije u Vojvode Bojovića 13.

Prva rečenica iz prethodnog pasusa je takođe mamac, jer nema još zvanične objave da se CK 13 zatvara, ali ono što može da se pročita u njihovoj objavi je da im preti iseljenje iz prostora u kojem su deset godina stvarali zajednicu slobodnog, nezavisnog, antikapitalističkog društva. Ideje koje su negovali i afirmisali u svom prostoru živeće i bez krova nad glavom, u nama koji smo bili njihovi gosti, ali će nam svima faliti ovakav prostor, ovakva institucija u kojoj možete da se obrazujete, zabavite, provedete, nahranite, ali ne i da kupite Koka-Kolu, niti njene derivate, iz razloga na koje vas opominje fotografija okačena pored šanka.

Mnogo više brinem za društvo u kojem ne postoji Crna Kuća 13 nego za čitanku u kojoj nema pesnikinje iz prošlog veka.

Ovo mesto zaslužuje posebnu objavu za koju se oštrim već nekoliko dana. Uvek se suzdržavam od ličnih komentara na dešavanja koja me se lično ne tiču, ali to je samo strah i poslušnost sa kojom se povlačim pred odlukama imaginarnih autoriteta.

Tiče me se. Ovo mesto mi je važno. Imam puno uspomena koje me vezuju za Crnu Kuću 13 i neću da prećutim još jednu nepravdu samo zato što sam daleko od Novog Sada. Ne mislim da ijedan moj tekst može da promeni bilo šta, pa čak ni mene, ali mi je stalo do ove objave, jer mi i “Ceka” znači. Zbog toga ću je prepisati na drugu objavu, a ovaj dnevnički zapis ću prekinuti ovde, tačno posle ove tačke.


Dobro, još mi je rano da zaključim današnji zapis, ali ovim najavljujem svoju objavu o Crnoj kući 13 i opraštam se od Desanke i skandala koji je već bajat. Koliko vidim danas se priča o rekama Stare planine i komentarisanjem komentara na nedavni protest u Beogradu.

To je posebna priča koju ostavljam za drugi dan, a sad ću da zagrizem mejl za članove Internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti, jer nemam puno vremena, a spisak sa zadacima se ne smanjuje. Uspešnost pohoda se meri brojem štikliranih zadataka. Nisam prešao ni 30%.

Današnji pohod

Za ispis, evo Desankinog čitanja istoimene pesme iz istoimene zbirke:


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: June 15, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.