19:59

па није но је ли?

последњи петак у Скопљу. Овај викенд напуштам град у којем се Душан Силни крунисао царством, идем на радни-одмор (не постоји одмор-одмор), радујем се томе, али мало патим што нисам боље искористио време, а узео сам све што сам могао, макар оно што ми је требало.

Очи ми пуне бетона.

Једем Rum Bar, македонску верзију рум касата, много бољу и у масивнијем паковању од 400 грама за 120 денара. Слаткишима сам избио зубе, јер Алекс је открио Најлепше жеље са кексом, па смо се три дана товили чоколадом од 250 грама за 134 денара. Пијем Стоби црно вино, гасим га скопском водом, слушам Шумског и пописујем попис.

Данас сам се попео на Водно. Стрепео сам у гондоли док се пејзаж удаљавао пода мном. Руке су ми се знојиле, а течо ме је питао – зар не желиш ништа да фотографишеш. Отпио сам воде из флаше да се примирим. Кад сам опет стао на земљу, знао сам да ценим поглед на Косово, Грчку и Албанију. Са те тачке пружао се поглед на планине и кршеве под којима се назирало по неко насеље. Земља је тако велика, толико је тога за видети – не могу све да спасим од заборава.

На врху, под огромним челичним крстом, ојачаним арматурама, заузео сам позу са 3 прста, али она права, стиснута, спремна да се прекрстим. На крсту су округли рефлектори који ноћу од крста праве светлећи привезак над Скопљем. Расвета обасјава и бетонски торањ у изградњи, објекат који ће надвисити крст и уписати се у колекцију Бетонског Скопља. Освојио сам врх, загазио сам и на ту мапу, Скопље је моје.

Нисам дао Лајки шансу да се опроба на улици. Мало жалим због тога, али имам још један дан да извучем најбољи могући резултат. Сутра; као и сваки пут. То ћу сутра, а данас ће да прође и ја ћу да помислим сутра како је јуче био бољи тренутак за делање. Никад ме Агеласт неће позвати у госте, ако овако наставим, али ми је неизмерно драго што је открио Шћепу својој публици:

е. немој да бринете. имам план. десиће се и то. све ће бити. само нек је здравља и рум барова.

Зрачим се помало новом афером на интернету, али сам потпуно свестан да ми та прича не треба. Два его манијака у сукобу, надигравају се активностима своје публике, фиктивне и стварне. Добар текст о томе сам прочитао јутрос.

Друга вест је текст о мом омиљеном кантаутору који ми служи за узор како не треба. ништа горе од измученог уметника, патника, некога ко се потура и плаче над својим посекотинама. никада више такав, никада самосажаљење, никада кукање и жалба (осим овог повременог меланхоличног тона).

treća stvar zbog koje sam zahvalan internetu je Kandilak:

kakva magija. duboko sam zabrinut za svoje prijatelje druge seksualne orjentacije, jer ni Betmen nije imao ovakav auto.

него, јел гледао неко овај филм? Сетио сам га се данас кад смо причали о Шпанској инквизицији. Зар вама не фали средњи век?

[…]


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 16, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.