20:05

Jedan od onih dana u kojem je broj štikliranih zadataka veći od broja neostvarenih. Svaki takav dan je uspeh. Ako je ovo igrica, danas sam u bonusu.

Piše mi se još od jutros, ali sam odlagao taj trenutak zbog obaveza i zadataka koji su se činili važniji. Sada, dvadesetak minuta pred početak poslednjeg današnjeg časa, 21-og časa po redu sa Nikolom iz Los Anđelesa, uskačem u tekst kao preznojeni radnik u bure puno vode. Posledice su poznate, mnogo puta potvrđene, ne smeš vruć u hladno.

Ovaj tekst gori.
U ovom tekstu ide gaaaaas.

Zaista sam čuo da to neko izgovara. Baš sa tim otegnutim vokalom a, kao i podjednako glupavom uzvičnom intonacijom. Bilo je to u Subotici, nedugo nakon karantina, kada su bezbednosne mere popustile dovoljno da pijani klinci opet urlaju u Braće Majera, nakon celonoćnog alkoholisanja u Šampionu. U neko doba iza ponoći, dok sam se ja batrgao u tekstu, čuli su se povici sa ulice, ubrzavanje automobila i nekoliko glasnih povika: Ide gas!

Zvučalo mi je kao da se taj mladić dugo pripremao za tu situaciju. Zvučalo mi je kao da je danima maštao o večeri kada će biti na ulici, u društvu ljudi pred kojima je želeo da izgovori tu jednostavnu subjekatsko-predikatsku rečenicu. Bio je uporan, ponavljao ju je sa kraćim pauzama, naglašavajući važnost izgovorenog sa povremenim bre.

Gas je išao kroz ulicu Braće Majera, a ja sam sedeo u tekstu, pokriven do grla rečenicama u kojima nema nikakvog uzbuđenja zbog kojeg bih otvorio prozor i uzvratio istim povikom.

Ali danas je takav dan. Danas to mogu da kažem. Sada, baš nakon ove rečenice, kada završim sa otvorenim navodnicima i pomerim ruke sa tastature, izgovoriću, dovoljno glasno da me čuju službe državne bezbednosti nakačene na elektronske uređaje koji vire iz mog računara. Njima uprkos, bez ikakvog straha, reći ću:

“Ide gas.”

Ide i život. Nemam na šta da se požalim. Zaista, ovo su oni dani blagostanja kada ne patim za propuštenim prilikama, kada ne zahtevam od sebe veću marljivost, posvećenost, upornost, ovo je jedan od onih blaženih dana kada sam dovoljno dobar da volim sebe samo zato što znam da sam manji od svih mojih želja.

Pre samo pola sata slušao sam odjavne izjave marketinških stručnjaka i frilens radnika koji su na vebinaru Infostuda delili svoja iskustva. Ivan Aldini, za kojeg sam ove večeri prvi put čuo, rekao je da je sve što radimo maraton, a ne sprint. Precenimo šta možemo da uradimo za godinu dana, a potcenimo šta postignemo za deset, citirao je nekoga. Pomislio sam na četvrtu godišnjicu Sobakaista koja se približava i osmehnuo se. Ja sam tek na pola puta. Ne mogu da zamislim šta će biti u narednih šest godina. Zamisli mene sa 36 godina kako i dalje igram Sobakova, ali sada je litero-igra dostupna svima i svako, ma gde na svetu, može da se uključi u nju prostim izgovaranjem ključnih reči: “Igra počinje”.

Razmišljam, možda bi bilo bolje da imam neku ključnu rečenicu poput “ide gas”. Lakša je za pamćenje, a i ovaj oblik nesvršeni oblik glagola mi se ne uklapa u osećaj trenutka u kojem igrač treba da pređe u fiktivnu verziju svog života. Igra ne može da počinje, igra mora da počne, baš u tom trenutku kada se to izgovori. “Ide igra”. Ne zvuči loše. Ali ne može da se vikne. Možda Igra ide? Ide igra? Igra ide. Igra ideeeee? Ideeeeeeeee. Igraaaaaaa!

Ovo je još jedno od onih problemskih mesta koje ću zabeležiti kao nešto o čemu bi trebalo porazmisliti, a onda mu se nikada više neću vratiti, jer kroz pet minuta će početi čas sa Nikolom i svu svoju pažnju ću usmeriti na njegovo čitanje teksta “Stiv je bio zauzet” sa strane 102 iz knjige Mire Danilović, “Step by step Serbian – Srpski korak po korak” u izdanju Korneta (2014.). Neka se budući Stefan bavi tim pitanjem, jer Stiv je zauzet, a od nečega bi valjalo održavati se u igri još šest godina.

Biće lako na desetogodišnjicu. Žao mi je samo što se neću sećati ovog teksta…

21:46

Dobar čas je onaj čas na kojem se barem jednom nasmeješ zajedno sa učenikom. Ne moram ni da psujem (mada sam ga to naučio prošlog časa), a obojica se zabavljamo. Zaista volim svoj posao.

To je sve deo mog makro plana u kojem će Originalni jezik postati svetski jezik na kojem se igra litero-igra. Sobakaisti će se prepoznavati svuda na svetu, pozdravljajući se na ulici sa zdravo/bok/’ej, namigivaće jedni drugima, odmahivaće specijalnim pozdravom iz litero-igre koji će naučiti od Crnog Kera. Samo gledajte! Idemo ka tome. Polako ali sigurno. Već imam 12 aktivnih učenika iz celog sveta, osim Južne Amerike. Izgleda da ću tamo morati lično da odem kako bih propovedao sobakaizam.

Ovo je tek četvrta godina kako igram, ne zaboravi.

Sada, pošto sam završio sve obaveze za danas (uključujući i pisanje!), idem da prošetam po Momčilovu. U stavrnosti ću šetati po Milanovcu, istim onim ulicama gde prolazim svakog dana, osim kada pada kiša, ali u litero-igri će biti drugačije. To će biti ulice Momčilova, drugačije imenovane, sa drugim stanovnimcima i njihovim pričama koje ne vuku sve iz istog semena. Biće to grad štamparija, izdavačke kuće koja je propala, povukavši za sobom hiljade radnika. Prošetaću kroz post komunistički gradić u kojem Stefan Pas i dalje otkucava svoje dane u prodavnici tepiha “Profesor”, kruneći reči nad pisaćom mašinom Unis tbm de luxe, made in Yugoslavia.

Kad završim ovu rečenicu, izaći ću napolje i na ulici ću reći – ide igra.


Pomozi pse o kojima Levijatan ni ne razmišlja: https://ko-fi.com/sobakaisti


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: June 17, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.