11:26

Овакав дан је разлог зашто живиш у престоници.

Пробудиш се у стану који те кошта на месечном нивоу. Користиш интернет да зарадиш новац, извршаваш задатке, подучаваш човека на другој страни планете, човека којем је нови пропагандни видео владајуће странке само смешан, али не и болан. И ти се смејеш, јер и теби је смешно, дружио си се са Дисом годинама, знаш да све што те засмејава може и да боли. Забављаш се, живиш.

Поклекнеш након часа, помислиш да би било боље још мало одремати или клизати низ странице Редита, ронити у непотребан садржај, док обавезе са дневног похода дозивају: реши ме, уради ме, напиши ме. Ипак пробијаш тај налет слабости, примораваш себе да се спремиш за тренинг и у 10 и 15 већ си у теретани, међу двадесетак људи подједнако жељних да се свуку на плажи без срамоте. Ти не летујеш, нити идеш на плаже, па те није ни брига, али се осећаш боље док на десетки окрећеш педале фиксираног бицикла и покушаваш да ухватиш радњу филма који се приказује на једном од телевизора. Музика ти не даје да размишљаш ни о чему другом сем о механици тела, померању зглобова, мишићима који се натежу, па опуштају уз гласно дисање. Ово је 45 минута дана посвећених само твојој конзоли.

Након тога се вратиш у стан. Помислиш да би требало купити јаја и поврће, али не желиш да улазиш у супермаркет ознојен, па пролазиш поред штанда са бројем један: ту су људи обучени у плаве прслуке. Покушаваш да их сагледаш као људе, да увидиш њихове године и разлоге што су ту, али не можеш, презиреш их, гадиш их се и желиш да се посраме од твог погледа. Мушкарац у четрдесетим не скреће поглед, трпи твоје намрштене веђе над очима, изгледа блажено, добро зна зашто сада није у фабрици, већ на углу Мис Ирбијеве и Др Велизара Косановића.

Стан те дочека топлотом, затворио си прозоре да се у току ноћи не увуче дим из топлане и песак из Сахаре, могао би да излуфтираш понекад, али ти не пушиш у стану, а ни Канеу не дозвољаваш, па нема разлога да се прави промаја, соба ће продисати када изађеш из стана, тамо око 5 – пола 6.

Сада си спреман да наставиш са обавезама, имаћеш два часа, оба си спремио и радујеш им се, јер су то нови ученици, забавни саговорници, љубитељи језика који олако дижеш из бенча малим прстом. Кад завршиш са часовима, морао би да учиш и вежбаш HTML, али знаш да ћеш наћи изговор, слагаћеш себе нечим важнијим (неопраним судовима или нераспремљеном собом), а онда ће доћи време да изађеш на улицу и правићеш се да си тако и хтео од самог почетка.

Напољу су људи, а и ти си међу њима, некоме човек, некоме псето незасито.

Pesma sa fip radija za osmeh:

[…]


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: March 18, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.