00:15

Какав дан, јеботе.

[start]

Дао сам себи до понедељка да се саберем, а онда сам сазнао да је Балашевић умро. То ме је погодило.

Болетова смрт ме је начела. Упознали смо се. Открио сам му да сам Кане и имали смо пријатан разговор. Био сам новинар на Индиректу и нисам урадио свој посао. Нисам ништа написао. Нисам објавио аудио са Индиректа. Морам то да урадим. За Болета.

И онда ово. Умро Балашевић. Пресекло ме је песмом “Кад одем” на Џонијевом профилу. Студењак. Цоа и ја свирамо Балашевића. И све пре и после тога. Балашевић је био део мог живота. Кажем то без икакве задршке, јер он је био почетак игре СЛУШАЊЕ МУЗИКЕ.

Oд њега је кренула прва дискографија, заведена по годинама, именима албума и насловницама. Знао сам их напамет, али највише концерте, живог Ђола који прича и пева. Тај ми је био омиљени кад сам био клинац.

Сад слушам његову Провинцијалку. Сусрам су ми неки стихови, подсећају ме колико сам био патетичан. Подсећају ме колико сам бљутаво сентименталан. Није ни чудо што сам био плачљивко клинцем. Сад ме ове рецитације, поједине синтагме (лудо једна) и теме које рециклира кроз целу каријеру држе на дистанци. Кане никада не би био његов фан. Кане не би могао да пише о њему, али ја бих.

То је добра музика. Добри стихови. Прича.

Али има и пуно тога сувишног.

Но, мени је Балашевић више од тога. Заслужује видео. [upiši u planer]

Nego.

Dok slušam Balaševića, mogu i da kažem koju o životu. Vreme prolazi. Život sa njim. Marim ja. Vreme mi je već odavno, pričam ja to već godinama, ali sada to osećam. U punoj sam snazi. Mogu. I želim. Prerastao sam komplekse, izborio sam se sa strahovima.

Pa?

Vic/stvarna priča:

дошли пандури код Жика и његовог буразера од тетке. Знаш Жику бајкера? е, па код њега у дворишту он и буразер нешто раде и наиђу пандури аутом. Каже пандур:

Добар дан.

а ови кажу:

Био је.

каже пандур:

Ко је био?!

а Жика:

па добар дан

а пандури:

Добар дан, ко је био?

по говорењу Мињином, ако лажу, ја полагујем.

Ne verujem u ACAB, jer da je to istina, bilo bi nam mnogo gore. Nikada neću zaboraviti Hektorove priče o policiji u Tihuani. Ne, nije tako ovde. Drugačije je, problematično na svoj način, ali još uvek postoje strane, a ima i nade.

Има ли му наде?

Још један од вицева по Мињином говорењу

E pa, zato vam kažem – prebrzo prolazi vreme i moram da se držim onoga do čega mi je stalo. Ne osvaja se planeta preko noći.

Pa, prema tome?

Naoštren.

Zbilja!

naoštren sam kao kama, kamen bih sekao.

Ponedeljak.

Ponedeljak.

Ponedeljak.

Ponedeljak.

Ponedeljak!

PONEDELJAK!


Mejlovi od ponedeljka (možda, verovatno, ima šanse, videćemo), zato upiši se:

Koska može svaki dan, zato nam je baci na Ko-Fi stranici.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: February 20, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.