22:52

Не да волим, него обожавам.

како је лепо када се сложе бројеви. то је знак.

мени недостаје хардвер којим бих у потпуности искусио литеро-игру коју стварам. нажалост, не могу све сам да урадим, а за овај део посла ће ми бити потребни људи тог заната.

Ковачи кода.

Има вас. Читате ово. Сутра устајете рано, али не можете да скинете технологију са очију – будите се уз звук аларма са вашег портабилног уређаја, који не испуштате ни због првог пражњења конзоле. Имате посла, решавате проблеме, петље су умршене, мора се запамтити грањање.

То што радите је свети позив.

Вашим делом градите будућност,
а тиме и литеро-игру Собакаисти.

23:00

Могу да вам признам да је био баш зајебан дан.

Још увек није завршен. Није више ни толико зајебан, али се и тензија у мени уморила, па осећам олакшање, макар од тога.

Не знам да ли је то депресија. Нисам се бавио књигама психологије, а никада нисам разговарао са професионалцем о томе. Из искуства мог пријатеља и члана Интернационалног фан клуба литеро-игре Собакаисти са бројем 232323, личи. Али његови симптоми су били много израженији, мени је то тек тако, понекад, једном у петнаестак дана, можда десет, или не више од два пута у недељу дана.

И буде зајебано. Прво ме је срамота што се тако осећам. Мислим да сам крив, а немам снаге ни да артикулишем шта ми је, камоли да се са тим изборим у ферки 1 на 1. Срамота ме је, јер сам слабић. Моји преци Албанију газили, мој отац се смрзавао по вашарима, а ја лежим у кревету и уписујем аларм на 15, 30, и 45 минута. Спавам, или ми тако изгледа, а онда се тргнем и кроз пет минута сам пред камером и, пун страсти, говорим о Оригиналном језику, његовој примени и лепоти.

Са срамотом увек иде и осећај кривице, јер на мом столу, осигуран спајалицом, лежи Дневни поход: папирић 8х8cm са листом задатака. По томе вреднујем дан. По томе мерим свој живот, а ево, читав дан, а ја ни једне најке. Та кривица је опипљива, а због боје спајалица, дебљине 50mm, и врло уочљива.

хоћете да видите како изгледа један дневни поход? Без цензуре? Океј!

Верујем да по приложеној фотографији неко стручан може врло лако да закључи колико сам поремећен. Али то је холивудски филм, јер ово није поремећеност, нити било какво психичко обољење, ово је планирање, мапа дневне игре коју треба одиграти најбоље што можеш, онолико колико ти твоја конзола дозвољава, а твој софтвер гура.

Ма није ово најгоре што људи могу да раде.

Али ипак, имам моменте када ме је страх, када мислим да нешто није у реду са мном и да би било много паметније одабрати једну ствар, узети је за хоби, одјавити се са свих других профила и посветити се једном животу, оном твом, правом, који те боли и са којим се бориш. То би било најбоље, најлакше и најпрече.

И док тако сучељавам оштро коље са једне на другу страну одлуке, време пролази и планови се круне, а разочараност расте, јер сам заиста желео оно што сам написао.

Не знам чега се стидим.

Матор момак, а срамота га пред камерама. Види га. Па шта си ту поцрвенео кô нека сека перса. Аман, укључи ту камеру и причај, шта се ту нешто устежеш и премешташ, кô да имаш црве у дупету. Теби је нерпијатно! Шта ме то па брига, снимај то, монтирај па да се поздрављамо. Не знам шта ми ту глуматаш, кô да теби требају неки специјални услови, шта ли?! Ma, ajте молим вас, немојте срати.

Стисни зубе, пичкице! Ухвати се у коштац са изазовом, јеби му матер, бре! Ајде! Тако! Јаче! Јаче, удари га! То, бре! То, Србине! то, Собакаисто!

то!


Можда и буде мејлова. Чуј њега, ма биће их сто посто.

колко коски, толико мејлова, каже стара литеро-србзга.

  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: February 2, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.