Ne slavim 4.20

Ali Andrea Kane ne propušta ovaj datum da časti sebe. To je praznik za sve ljubitelje, a on je jedan od najvećih koje poznajem.

Izašao je na terasu i pripalio. Gledam ga, iz ovog stana bez balkona. Zavidim mu, pomalo. Ne zavidim mu zbog biljke, već zbog osećaja sreće, tog iskrenog zadovoljstva koji oseća zbog nečeg tako banalnog i običnog kao što je jedan džoint…

…pljuga, sprava, džoks, buksna, singlić, spinelo, stotka, porro, porrito…

Blago tebi, Kane, kažem mu, a on odvraća – blago vetru.

U vreme kada sam nosio Kaneov šešir

Zamišljao sam svoj život uz biljku, ali sada, nekoliko godina kasnije, nakon različitih iskustava koja ne bih doživeo da je nisam imao uz sebe, želim trezven život. Ne želim da trošim energiju na razmišljanje kako da je nabavim, od koga da kupim i koliko novca da odvojim na uživanje koje mi pruža. Ako budem živeo u nekoj zemlji gde je to legalno, gajiću svoju, u malim prozorskim saksijama. To je za ličnu upotrebu, reći ću ako me neko pita. Tako će i biti. Kad se baš uželim Kanea, dimom ću ga pozvati da mi se pridruži.

Ali danas, 20-og aprila 2020. godine u zemlji Srbiji, ne želim da razmišljam o tome. Ne želim da kupujem od nepoznatih ljudi, ne želim da finansiram mafiju, ne želim da dodajem u budžet domaćih privrednika iz Jovanjice.

View this post on Instagram

Poruka za predsednika

A post shared by Andrea Kane (@kane_spinolino) on

Ne želim da rizikujem da sve što sam do sada uspeo i napravio nestane zbog kratkog uživanja koje pruža biljka. Ne želim da dođem u situaciju da se brinem, da žalim za nečim, da se kajem. Uskratio sam sebi to zadovoljstvo da bih bio miran.

Ipak, na ovaj praznik, svrbi me. Hteo bih da stanem uz Kanea i da izvučem makar dim od njegove sprave sa somango travom. To je ista ona koju smo pušili u Španiji, u Kadisu, u zlatnom dobu litero-igre Sobakaisti. Pomišljam kako bi sad bilo dobro naduvati se, iskulirati poslednji dan karantina kao poklon, odreći se planova i briga zbog neostvarenih ciljeva. Prepustiti se esenciji života, slušati muziku, grliti je i osećati sreću zbog toga. Na današnji dan, mogli bismo da napravimo malu fijestu, on i ja.

Ne slavim 4.20. Odričem se tog datuma, prihvatam da sam uskratio sebi jeftin izvor radosti, ali vidim to kao uspeh. Što manje toga mi treba, to ću srećniji biti. Nisam zaboravio one sušne periode kada sam razmišljao o njoj, planirao kako da izađem na kraj sa nestašicom, kako da dođem do svoje količine i odložim razmišljanje o tome šta će biti kad mi ponestane. Ne slavim 4.20 na taj način, već kao svoju malu pobedu – ipak mogu da živim bez Kanea.

Kratka istorija vozduvavanja

Prvi put sam probao travu na proslavi Nove godine u Gornjem Milanovcu. Bio sam srednjoškolac, druga godina ako se ne varam. Izašao sam ispred Radio Gogija, mesta gde se održavala proslava, i malo dalje odatle, na ulici kroz koju retko prolazim, podelio sam u krugu nešto za šta su drugi tvrdili da je trava, a ja nisam osetio ništa.

Prvi put sam se naduvao za novu 2009. godine. Neplanirano i neočekivano, pridružio sam se grupici prijatelja koji su stajali uz zid muzeja. Čini mi se da nisam mogao da povučem više od 2-3 dima, jer je cela pljuga bila samo patrljak džointa sa kojeg je vuklo čitavo naše srednjoškolsko društvo na novogodišnjoj proslavi kojoj nas trojica nismo prisustvovali. Shvatio sam da sam se naduvao kada sam kod Doma zdravlja prasnuo u smeh zbog ko zna čega. Proveli smo novogišnju noć šetajući po gradu, krstareći oko klubova, razgovarajući o muzici, ponajviše o Blokautu i zašto nam je toliko drag. Poslao sam SMS poruku mojim cimerima da im se pohvalim da konačno kapiram u čemu je fora.

Tokom fakulteta sam bio rekreativni pušač. Trava mi je otežavala čitanje, a kako sam najveći deo vremena provodio u tekstu, nisam je konzumirao, osim retkim povodima. Iz tih dana su mi ostale samo zadimljene uspomene iz našeg stana u Topličkoj ulici, gde smo se skupljali vikendima. Tada sam izabrao sako za duvanje, bio je to prvi odevni predmet koji će kasnije postati deo Kaneove ličnosti. Taj originalni sako sam kasnije izgubio u kafiću L’ora felice. Osim nekoliko momenata iz tog stana, uglavnom se ne sećam konkretnih scena iz tog perioda konzumiranja, najverovatnije zbog toga što sam tada smatrao da je to pogrešan izbor i da ne želim da iko zna bilo šta o tome. Plašio sam se da će moji roditelji saznati i da ću ih razočarati.

Promena je došla sa Italijanima, 2013. godine. Taj italiano period mog života u kojem sam cimerovao sa troje doktora iz Milana, naučila me je svim lepotama pušenja, ispravnom načinu konzumiranja, celoj pušačkoj kulturi koja je išla sa njom. Tada sam postao uživalac. U sam početak tog iskustva došlo je i prvo putovanje u Prag, gde je trava već bila legalna za konzumiranje. Prvi put sam pušio na ulici, pod Karlovim mostom, gde sam provodio sate, svirajući sa mojim prijateljem. Iz tog iskustva ostalo je jedno izdanje, živi album snimljen telefonom.

Dr Italijani su me naučili svemu što znam o uživanju u kanabisu. Oni su mi omogućili da stvorim A. Kanea, profesionalnog uživaoca trave, varioca iz ekipe Sobakaista, prvog od heteronima. Živeo sam u Studenjaku kao uzorni student Srpske književnosti i jezika, trošeći danju svoj apsolventski staž u pisanju diplomskog rada, da bih, nakon večere u menzi, postajao Andrea Kane. Prelazio sam u tu ulogu iza DKSG-a, uvek motreći na prilaze. Štek mi je bio u sobi, u krevetu, u staklenoj tegli od krema.

Kada bih osetio rad, gasio bih spravu i odlagao je u tabakeru – drugi predmet koji je obeležio Kanea. Treći, možda i najvažniji predmet su bile slušalice. Tada sam otkrio slušanje muzike, istinsko prepuštanje zvuku dok koračam u jednoj vezanoj šetnji od Studenjaka do Brankovog mosta, gde su živeli Italijani i moja Italijanka. Nikada nisam nosio šešir, ali Kane ga nije skidao. Tada je iz njegovog šešira izašla i prva zbirka poezije – “Pleh orkestar“, koja mi je i dalje jedno od najdražih dela koja sam objavio.

Od tog perioda, pa sve do Španije, rekao bih da sam bio običan uživalac. Nakon života u Kadisu 2016. godine i iskustva sa kanabis klubom Atlantis, mogu da kažem da sam postao mnogo profesionalniji: poznajem proces gajenja, imam iskustva u radu sa ljubiteljima biljke, znam iz prvog lica kako izgleda čitav krug od semenke koja se stavlja u zemlju, do one koja puca u zapaljenoj rizli. O tom periodu će vam Kane pričati u svom predstojećem romanu, a ja ću ćutati, makar u tekstu, ali ću vam rado prepričati sve uživo.

View this post on Instagram

golf se igra na najboljoj travi

A post shared by Andrea Kane (@kane_spinolino) on

uspomena iz Kadisa

Moju pušačku karijeru obeležio je trenutak kojeg sam se sve vreme plašio – moji roditelji su saznali da konzumiram marihuanu. Kakav šok! I nije da su to otkrili sami, jednostavno su me pitali, a ja sam odgovorio. Odjednom, svi moji uspesi i neuspesi sabrali su se u tu činjenicu da konzumiram ilegalnu supstancu koja je za njih bila ravnopravna sa heroinom. Njihov sin se drogira. Njihov sin je narkoman.

Zapravo, ne verujem da se keva ikada potresla oko toga, ali je mog ćala to užasno pogodilo. Nikada neću zaboraviti trenutak u kojem mi je rekao da sam ga razočarao: sedeo je u dvorištu, na hoklici, lomeći jednoručnom sekiricom sitninu za potpalu. U kasno leto bili smo još daleko od grejne sezone, ali trebalo mu je nešto da se istrese. Između preciznih udaraca sekirom, pogledao me je i rekao mi: Jako si me razočarao.

Bio je to trenutak kada sam osetio najveće olakšanje u životu. Sve to vreme sam brinuo da ću razočarati roditelje nekim svojim postpukom, a onda se to desilo, nešto tako glupo i banalno, nešto što me je konačno oslobodilo od straha, jer on se ostvario, čuo sam potvrdu, iz usta mog oca čijeg sam se prekora toliko plašio, rekao mi je – razočarao sam ga. Tada sam postao pušač-pokajnik, neko ko nikada ne može u potpunosti da se prepusti uživanju, neko koga uvek vreba osećaj krivice i sramote, neko ko poriče da je uživalac, ko ne staje u krug sa nepoznatima, neko ko se krije.

Taj pokajnički period je trajao nekih godinu i po dana, ali nakon konačnog diplomiranja i sticanja zvanja Profesora srpske književnosti i jezika, više nisam mario za očekivanja drugih. Smanjio sam konzumiranje zbog sebe, udaljio sam se od Kanea, više nisam znao da se prepustim radu na takav način. Umesto euforije, sve češće sam doživljavao anksioznost i trenutke panike. Sve manje sam se uživao, sve više sam postajao samo konzument, neko ko učestvuje u procesu, zarad kratkog osećaja, koji mi je donosio više kajanja neko stvarnog uživanja.

Prošla godina mi je bila prilično suva, kako zbog nedostatka finansija, tako i zbog sve većeg osećaja krivice i manjka samopouzdanja. Osim na turneji po Španiji #Conquer the conquistadors, izbegavao sam da pušim, jer me je to vodilo u osećaj samoprezira. Trava me je uvek tako radila, izvlačila je iz mene misli i ideje, pojačavala osećanja. Zbog toga sam raskrstio sa Kaneom, prepustio sam njemu sve uživanje u mom fiktivnom duvanju, a za svoju realnost sam zadržao retke trenutke konzumiranja sa društvom.

Poslednji put sam pušio u februaru, na mini turneji po Sloveniji. Bio sam Kane i prijalo mi je, pogotovo zbog sakoa. Ljubljana je sijala pod februarskim suncem, a ja sam išao na svirke, šetao po gradu, glumio turistu. Nedostaje mi Ljubljana, ali ne samo zbog onoga što sam nosio u tabakeri.

Danas ne praznujem. Izolovan sam od sveta. Radije bih da čitam. Čak i da imam, ne bih pušio, jer verujem da bih tek tada osetio istinsko nezadvoljstvo zbog ovih 20 kvadrata koji se sužavaju oko mene. Ostavljam Kaneu da slavi, na svojoj terasi, sa gramofonom u pozadini sa kojeg se čuje džezijana, ona koju on najviše voli. Ostavljam fikciji da uživa, a ja se prepuštam radu, istinskom delanju. Tražim veću lopatu! Dajte mi još veću lopatu da što veće komade realnosti prebacujem na drugu stranu.

Znam da je među mojim čitaocima puno onih koji slave. Neka slave, i treba da slave. Ja im čestitam praznik, sa napomenom stručnjaka:

Uživajte i pazite na sebe.


Srećan praznik svima koji slave, a oni koji bi da nas obraduju na današnji dan, ili makar Kanea, mogu to da urade putem linka: www.ko-fi.com/sobakaisti
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: April 20, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.