11:52

Ništa mi nije važnije od teksta, ali uvek se nađe nešto preče.

Ustao sam u 9, ali tek se sada, osam minuta pred početak časa sa Masajuki-sanom, upisujem u Dnevnik. I već mi je bolje.

Nedeljama nisam zaronio u Okean. Prekorevam se zbog toga, ali ne tako strogo kao ranije. Karam se, rekao bih, da ova reč nije izgubila njenu suštinu, a to je “prekorevati nekoga s ljubavlju”, a ja volim sebe i neretko se prekorevam što ne zavređujem tu ljubav još više.

I u pet minuta pred početak časa, slušam debi album benda Ab Re. Kane je ovo čekao toliko dugo, još od teksta o spotu za pesmu Veš mašina. Album je konačno tu, posle 10+ godina karijere ovog benda, bez ijednog zvaničnog izdanja. Za sada mi je favorit pesma Pasulj:

Malopre sam se priključio Vukajliji. Mislim da će mi to pomoći da unapredim svoje poznavanje slenga i kako da ga približim svojim učenicima. Juče sam objašnjavao šatrovački Elonu, mom novom učeniku iz Izraela. Zanimljivo je kako sam počeo da ga podučavam ubrzo nakon što sam pogledao seriju “Unorthodox”.

Ako to nije dokaz da sam u litero-igri, evo ne znam bogu mi…

20:26

Izgleda da sam bolji kada nemam vremena, kada mi neko drugi kaže: Sada je vreme da se radi, a sada da se jede. Sada ćeš da odmoriš, a sad ćeš da ustaneš. Imaš posla. Radi. Prestani. Radi. Prestani. Radi.

Drugačije sam zamišljao ovaj dan, a evo me u dvadeset časova i dvadeset šest minuta za radnim stolom, do lakata u tekstu, dok jedan šestogodišnji dečak (sa kojim se i ne poznajem baš najbolje) i jedna četvorogodišnja devojčica (sa kojom sam u krvnom srodstvu), sviraju gitaru.

Glavno pitanje: “Šta ti je ovo?”

Mogao bih da budem onaj stric o kojem će se prepričavati priče u školi, mogao bih da ih zadivim svim svojim sposobnostima i lucidnostima kojima sam sklon kada sam dobro raspoložen, ali biram tekst, gde nema mesta za dečije prste koji ne znaju kako se klešu reči.

Dečak mi traži da mu sviram, zaljubio se u gitaru kada ju je prvi put video na rođendanu moje sestričine, koja naručuje “Lamu Lamu”, misleći na ovu pesmu.

“Ne znam tu pesmu”, kažem. “Ali znam o jednom cvetiću. Može li ta?”

Sviram im Ščapecovu obradu pesme “Tree hugers”. Dečak se smeje, a devojčica me gleda, pomalo zbunjena. Voleo bih da znam o čemu razmišlja. Dok nisam naučio ovu pesmu, pesma iz crtaća “Lion king” mi je bila zicer za dečiju publiku, ali sada mi je “Kaktusić” hit. Ovo je druga Ščapecova pesma koju sam prepisao (prva je obrada Debelog Precjednika).

20:47

Deca su otišla, a nisu zatvorili vrata. Fascinira me koliko ih ne dotiču ideje na koje smo navikli vremenom. Vrata se zatvaraju, jer nisi rođen na čamcu. .

Ostao sam sa tekstom sam.

Sad više nema izgovora. Moram da pišem. Morma pisati. Pisati moram.

Tu sam da moram.

Citiram Matiju Ćutića i njegovu pesmu “Tu sam da moram“, jer smo se dogovarali da danas uradimo onlajn intervju za Kaneov podkast i moju bezgraničnu arhivu koja samo raste bez ikakve kontrole. Imam toliko snimaka, fotografija, beležaka, skrinšotova i skinutih fajlova da će budući istoričari književnosti morati da upisuju dodatne kurseve iz digitalnih tehnologija kako bi u potpunosti mogli da sagledaju moj opus. Ja sam horder. Horder koji je svoju opsesiju sakupljanjem premestio u virtuelni svet.

U fioci imam 2 puna hard diska u ukupnoj vrednosti od jednog i po terabajta. Ni to mi nije dovoljno, jer na kompjuteru imam skoro 2 terabajta memorije od kojih je još samo 600 gigabajta slobodno. Napomenuću da sam ovaj hard disk kupio pre dva meseca, na početku epidemije i već sam stigao da ga popunim…

Pitam se koliko će ovo biti čest problem u budućnosti? Nema sumnje da će ljudi odlaziti kod doktora, žaleći se na opsesivnu potrebu da sačuvaju sve u digitalnoj formi. Svi ti terabajti neopipljive materije koje delimo u virtuelnom prostoru…

U mom slučaju od toga ima i neke koristi, jer kako bih inače mogao da se podsetim oktobra 2018. godine, kada sam bez ijednog poznanika i sa nešto malo novca otišao u Zagreb kako bih ispratio trodnevnu turneju benda Repetitor. Živeo sam tri dana u skvotu, gde sam na samom ulazu upoznao Luku Bucića sa kojim delim isti datum rođenja, ispratio sam jednu od tri svirke, ali sam ipak napisao tri teksta iz Kaneove perspektive koji su ostali na blogu kao jedno od retkih ličnih svedočenja iz BEK-a.

Osim tekstova iz Kaneove perspektive, doživeo sam i zagrebačke ulice iz Lajkine perspektive, pa čak i u duetu sa Lukom Bucićem. Ta iskustva je zabeležila kamera Samsung tableta, a danas sam objavio prvi snimak iz te arhive:

Zato verujem da od moje arhive ipak ima neke koristi. Ali već je kasno da zovem Matiju. Sad mi se to ne radi, a odlučio sam da, makar u svoje slobodno vreme, biram šta ću da radim.

Sad mi se igra Civilizacija, ali ipak se suzdržavam, jer je to bacanje vremena. Nema smisla igrati igricu, a da ne beležim sam proces igranja, što ne mogu da uradim dok ne rešim kancelariju i napravim sebi uslove da ti snimci budu dovoljno kvalitetni da ih u budućnosti koristim za promovisanje litero-igre.

Mnogo se dobro osećam, mada verovatno ne zvučim tako. Žao mi je bliskih mi ljudi kojima ne znam da prenesem ovu oduševljenost životom i sreću zbog samog postojanja na planeti Zemlji u junu 2020. godine, najluđe godine od kada zapisujem.

21:11

Jebote, pa sutra su izbori!

Ovo će biti prvi izbori na kojima neću glasati, još od 2009. kada sam dobio glasačko pravo. Ne bojkotujem sa namerom da bojkotujem, već ne želim da se izlažem riziku da se zarazim koronom, što je sasvim dobar razlog da ostanem kod kuće i sačekam majstore da pregledaju sobu koja će uskoro postati moja prva kancelarija – moja prva namenska prostorija organizovana samo u svrhu unapređenja litero igre i njene realizacije.

Uveren sam da će vladajuća stranka pobediti i da će oni kojima se ime ne sme spomenuti i dalje kotrolisati državu u saradnji sa svojim saradnicima kriminalnog zaleđa. Jedino me brine da će, na sva ta govna, doći i Levijatan, ali čini mi se da je to onaj deo gde će litero-igra da dobije svoj angažovani pravac. Niko bolji da se bori protiv fašista u odelu zaštitnika kuca i maca od jednog kera – Црног Кера.

Čudno je što uopšte ne brinem za budućnost, čak se radujem, pomalo voajerski, željno iščekujući da vidim samo dokle može da se ide u ovom haosu. “Rat je bio bolji”, podseća me naslov jedne knjige, a sa obzirom na to da sam preživeo već najmanje 2, ne strepim ni od te mogućnosti.

Jedan učenik mi je rekao da je prostor na Balkanu idealan za donošenje nekih novih ideja i da će upravo naša kultura da promeni sve. Složio sam se sa njegovim mišljenjem, već odavno verujem u to, a u poslednje dve godine pokušavam to da primenim u litero-igri. Ma, šta god da bude, nikada neće biti kao što je bilo ranije, jer svaki novi dan je igrica iz početka.

Danas sam dobro odigrao. Imam još vremena da pokleknem pred izazovom, ali broj ispunjenih zadataka obećava da je ovo jedan od najboljih pohoda ove nedelje, a verovatno i ovog meseca.

21:34

Imam izbor – ili da čitam ili da igram Civilizaciju. Biram da igram 2 sata. Naviću sat, jer inače nemam kontrolu (sinoć sam igrao do 3 ujutru). Ako čitaš ovo i vidiš da me nema u tekstu oko pola 12, napiši mi poruku. Trgni me iz igre, vrati me nazad u litero-igru, tu makar znam šta radim.


Da bih bolje lagao, hranite me kostima na: https://ko-fi.com/sobakaisti

Upiši se na mejling listu, jer ne možeš da čitaš lične poruke, ako ti ne stignu elektronskom poštom:

  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: June 23, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.