10:37

Dani koji počinju sa majstorima ne obećavaju.

Probudio sam se mnogo ranije, ali sam ostao u krevetu, što je dovelo do još jednog kratkog spavanja sa nenormalnim snom u kojem sam bio u nekoj azijskoj zemlji, gde sam upoznao Borisa Vlastelicu i njegovu devojku, nakon čega me je policijska kontrola presrela i zamolila da im pokažem sadržaj ranca, iako je Vlastelica samo desetak minuta pre toga, u vozu, brenerom za dezinfikovanje, izgoreo kosu sebi i još jednom putniku do njega, kao da je to najnormalnija stvar. Posle su me odveli na saslušanje, jer nisam mogao da razumem šta me pitaju, bila je buka pred tim štandovima, a ja sam bio spreman da im sve pokažem, jer sam znao da sam potpuno čist. U toj drugoj prostoriji je bila gomila ljudi, čekali su okupljeni oko velikih stolova za kojima su službenici sedeli preko puta, za kompjuterima, kao da ni ne znaju da ova gomila čeka na njih. Po podu su bili stripovi, mislim da mi je to od toga što sam video desetak brojeva “Propovednika” kod Davida na instagramu. Pitao sam jednog tipa koliko dugo čeka, rekao mi je osam sati i to čekanje me je više uplašilo nego bilo šta drugo, jer nisam bio sam u poseti ovoj zemlji, a osam sati je bilo previše za bilo čije strpljenje tokom turističke posete. Trebalo je i ići dalje sa Vlastelicom, jer tek smo se upoznali, otkrio sam mu da sam ponekad Andrea Kane, a on je meni otkrio da je iz Bora i da će doći u Milanovac da sviraju. Naterao sam se da se probudim nakon što me je jedan od ljudi iz čekaonice pitao da li imam nešto kod sebe i da li me je strah.

Očekujem majstore.

Još od juče kada mi je rečeno da će doći oko 11, ja ih iščekujem. Nemam čime da ih poslužim, nisam kupio nikakav sok, nikakav keks na meru, što nije ono kako su me učili, jer je moja majka uvek spremala doručak za majstore, a pivo ili rakija su pratili izvođačke radove, varirajući u količini alkohola od tipa radova. Za one na krovu i skeli, davali smo tek po jednu ujutru i kasnije za ručkom, dok su majstori gletovanja, krečenja, keramičari, stolari mogli da piju do isteka zaliha.

Voleo bih da sam majstor, da znam neki zanat i da po kućama ostavljam trag svoje veštine. Recitovao bih “Majstori, majstori” i sa pažnjom bih radio svoj posao, jer to je nečija kuća, to je nečiji život. Pitao sam jednom težaka iz moje ulice, koji je zidao terase i kopao ulaze u mom dvorištu, kako se oseća kada vidi sve te terase i objekte koje je podigao. Radio je godinama u Rusiji, njegovo delo je stiglo i na drugi kontinent, negde u Sibir, ako se ne varam. Možda sam samo umislio da sam ga to pitao, ali razmišljam o tome, jer se divim ljudima koji svojim znanjem i rukama prave postojane dokaze svog postojanja, primenjene tragove svoje veštine.

Meni nije problem da vam podignem desetospratnicu u ovom tekstu, ali vama će biti problem da se udobno smestite u njoj.

Zato čekam majstore.

Jedan je električar, drugi moler.

Jedan će da razvede struju i namesti novu plafonjeru, a drugi će da proceni koliko posla ima da izgletuje zidove, popuni rupe i prekreči sve u plavu boju (YALE, RGB 14 77 146).

11:34

Pogađanje sa majstorima mi je nova omiljena scena. Taj dijalog u kojem se vrte brojevi, kvadratura, cenkanje i tvrde psovke zavijene u šalu vredi više nego sezonska karta u Narodnom pozorištu.

Evo zadatka iz matematike za koji bih voleo da me je školovanje pripremilo:

Zidovi buduće Stefanove kancelarije su 4 metra široki i 4 metra visoki. Koliko će koštati gletovanje i krečenje cele prostorije?

Saznao sam da je krečenje u belo 80 dinara po kvadratnom metru, a krečenje u neku drugu boju 120 dinara. Gletovanje je 2.5 evra/m2. Ako se dobro pogodiš sa majstorem, kao što je to uradio moj ćale sa majstor-Radovanom, sve to može da te košta 3.2 evra po kvadratu.

Sada dolazimo do dela rešenja koje ne bih znao da nije Gugla: kako se meri kvadratura sobe?

Majstor Radovan je rekao kako soba ima 54 kvadrata, što mi je ostalo kao rešenje do kojeg nisam mogao da dođem, iako sam znao početnu kvadraturu od 4×4 metra. Odgovor je da se kvadratura zida množi sa 3,4, što je gruba računica koja olakšava oduzimanje površine vrata i prozora koji su najčešće deo jedne sobe koja se kreči.

Takvom račnucom dolazimo do odgovora na početni zadatak:

Krečenje i gletovanje Stefanove kancelarije će koštati 174 evra.

Kada se na to doda i trošak za materijal, račun je oko 250 evra samo za zidarske radove, uz koje će ići i radovi na električnim instalacijama, a onda i stolarski radovi na polici za knjige i pomoćnim površinama.

Pretpostavljam da ću pola dosadašnje zarade od predavanja srpskog morati da potrošim na ovaj luksuz, ali to je nešto o čemu toliko dugo maštam, da ne vidim nijednu cenu kao problem.

Znam šta je Bukovski pričao o pisanju, kako možeš da radiš to uvek i svuda, bez obzira na situaciju i uslove koje imaš. Znam, i ja sam pročitao sva njegova dela, uključujući tu i pisma, i dnevnike, i ne tako dobre priče, pa iz čitalačkog iskustva znam da je glupost mnogo toga što je rekao, ali se potpuno slažem da možeš da pišeš gde god i kad god – ako to stvarno želiš.

I ja sam to radio. Godinama. Pisao sam na pijaci, u prodavnici tepiha, u dvokrevetnoj sobi studentskog doma Rifat, pa u trokrevetnoj sobi Studenjaka, pisao sam u autobusima na međugradskim i međudržavnim relacijama, pisao sam kratko i u avionu, pisao sam na terasama, u prizemljima, u fotelji, za stolom, na krevetu, ležeći, stojeći, sedeći, pogrbljen, isforsirano pravih leđa, u tišini prazne prostorije, uz muziku, uprkos buci i napadnosti drugih ljudi u prostoriji. Pisao sam sve ovo vreme i nikada mi nedostatak kancelarije nije pravio problem. Ali došlo je vreme za sledeći nivo.

Hoću svoju jebenu kancelariju.

Hoću prostor koji je namenjen mom poslu. Hoću da mi knjige budu na dohvat ruke. Hoću da sedim u stolici zbog koje mi kosti neće škripati. Hoću da se osećam kao profesionalac, jer ja to jesam, iako nemam puno dokaza da potkrepe ovu tvrdnju. Hoću da uđem u svoju kancelariju kao što stolar ulazi u svoju radionicu. Hoću da radim na tekstu kao zanatlija opremljen neophodnim alatom, u prostoru namenjenom za takav posao.

Hoću svoju jebenu kancelariju, bre.

I dobiću je uskoro! Nadam se da ću već početkom jula biti profesionalni igrodržac litero-igre Sobakaisti, a da će ta kancelarija biti prostorija iz koje će u javnost izlaziti moja najbolja dela, za koja sam se spremao i trudio sve ovo vreme. Najbolje tek dolazi, rekao sam vam.

Moram do prodavnice da kupim pivo za majstore. Bg pivo, naravno. Nisam ga nikada video u Beogradu, ali ovde je popularno i sastavni je deo majstorskog posla. To isto ide u računicu, a pošto sam ja opsednut zapisivanjem i računanjem troškova, naravno da ću i to ubeležiti u trošak. Na kraju celog posla svešću račune u ovaj dnevnik, a za članove fan kluba ću prirediti mali pre-posle serijal rada na onome što će biti prvi ured igrodršca litero-igre Sobakaisti. Ti koji ovo čitaš – vreme je da postaneš član Internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti. Investiraj u moju novu kancelariju kupovinom članske karte. Hajde.

Nastaviću kasnije, sigurno.

18:57

Možda i neću…


Doniraj za sigurnu kuću Sobakaista svih rasa: https://ko-fi.com/sobakaisti
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: June 23, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.