15:03

Kad me nema duže od 7 dana, postoji opravdana sumnja da sam nestao, da sam pobeđen, da sam oduzet, da sam likvidiran, da sam otpušten, da sam ugašen, da sam otkazan.

Ali nisam.

Bio sam odsutan u sebi. Radilo se, eto, to mogu sa sigurnošću da vam kažem. Radio sam, radilo se, radio sam se.

Dva dana na Ferveksu. Od petka do nedelje sa oljuštenom kožom oko nosa i rolnama toalet papira. Ali vredelo je, jer sada sam opet zdrav, jak kao nekada. Život me je podsetio da je konzola slabašna i da je sve što učinim sa njom za života bezvredno ako ne ostavi trag.

Nemam u planu da živim večno, ali ako me pitaju da li bih prihvatio implante koji bi mi omogućili da eksportujem svoja sećanja u .jpg, .wma i .mp4 formatu – budite sigurni da bih prihvatio. Daleko sam od toga i ne verujem da ću se odreći čoveka zarad neproverene tehnologije, ali neću braniti svojoj imaginarnoj deci da tetorivaju nano tetovaže i proširuju konzolu eksternim hardverom. Ma jok, neka rade šta hoće, samo da ne sede na hladnom betonu!

Danas je ponedeljak, a ja sam ponedeljkom najbolji Sobakaista kojeg poznajem. Mogu reći da je sasvim dobro krenulo, probudio sam se na vreme, ali sam procenio da je bolje da nastavim da spavam, jer me večeras čeka mnogo napora, te oni sati namenjeni snu koje oduzimam od noćas, namireni su jutros. Ima tu neke logike, makar za mene. Ustao sam u 10, u pola 11 već sam objašnjavao dativ ličnih zamenica, a onda sam imao čitavih 40 minuta za konzolu. Aktivirao sam novu aplikaciju “Loose Weight App for Men” i uradio sam svoj prvi desetominutni trening u kojem sam radio trbušnjake, trčao u mestu podignutih kolena, držao telo zategnuto u plenku, opterećivao ga u čučnjevima (x16), trbušnjacima (x16) i sklekovima (x10). Stvarno se osećam bolje. Hoću da smršam na kilažu koje se sećam iz Španije, u godini kada su me Sobakaisti zagrlizli.

Jesam li vam već puštao taj video? Čekaj da ga nađem…

Neka, to ću posle, ali eto, to mi je na listi. Danas ću da sredim video i audio arhivu, jer od juče imam novi računar.

E, to mogu da vam pokažem!

Neću da opterećujem tekst sa previše fotografija, ali ako želite da pogledate malo bolje, najbolje je da skočite do Oficijalne Instagram stranice litero-igre Sobakaisti i zavirite u pričice-blejačice. Tamo ćete videti malo bolje, a verovatno ću i podeliti ovo u sadržaju profila, jer radno mesto litero-igre je uvek bilo zanimljivo za podeliti.

No, to ću raditi kasnije, a sada kada već pišem i pominjem dokle sam stigao, mogu da vam kažem da sam, u skladu sa aplikacijom i uloženim trudom da smršam, napravio jedan vrlo veganski ručak, pretpostavljam nevelikog broja kalorija, jer je njegova suština bila: cvekla, šargarepa, luk, tikvice, smesa od plavog patlidžana sa semenkama, kikirikijem i indijskim orahom i salata od paradajza i paprike. I imao sam pola kifle od domaćeg hleba. Eto, mogao sam i to da fotografišem, ali nisam onaj tip koji fotka hranu, mada ću verovatno i to početi da radim uskoro, jer ništa mi više nije strano, biti sobakaista znači biti isto govno kao i svi, pa kad već drugi reklamiraju suši i kroasane iz brendiranih pekara, zašto ja ne bih podelio obrok koji sam pojeo zarad opstanka u litero-igri?

Jer ovo je sve litero-igra.

A kada je život?

Život je onaj deo kada slušam šta mi govori majka i nemam odgovor. Ne prećutim, uvek nešto kažem, jer sam lepo vaspitan, ali nemam odgovor, ne mogu da joj pomognem, niti da rešim dilemu koju je stvorila sebi. To nije litero-igra, nažalost, jer i dalje vrednujem stvarne ljude, uski porodični krug kojem dugujem puno i od kojeg ne mogu da se otrgnem.

Život je kada iščekujem devojku iz Subotice.

Život je kada mi ovu rečenicu prekine poruka od oca:

Kako si sine, šta radiš?

I ja znam da je jeftinije pozvati ga, nego odogvoriti na poruku, pa biti pozvan od njega, sa istim pitanjem, zarad istog odgovora koji sam napisao u poruci. Tako da – kratka pauza, pa nastavljam priču, nemojte da zaboravite gde sam stao.

15:38

5:04 dužina razgovora. Sasvim dovoljno da ga obavestim o zdravlju, novom računaru i planovima za ovu nedelju. Eto, vi ste mi kao porodica, čak i više, jer u detalje vam prepričavam svoj dan. Zasigurno imate više podataka o mom trenunom životu nego moji roditelji. I to je u redu, zar ne? Mislim, ne smeta vam što sam ovako iskren i što vam sve pričam, pokazujem vam fotografije, svoju sobu, isečke iz dana, posao koji radim, o čemu razmišljam i šta planiram? To je sve pristojno i onako kako smo se dogovorili prećutno, zar ne?

Da, to je isto život – ta moja stalna nesigurnost da li se namećem, da li je suvišno ovo što pišem, da li uzaludno arčim megabajte preopterećenih servera svetske mreže.

Čitam knjigu “Školovanje srca”, pozajmila mi ju je moja prijateljica, poslavši mi je poštom kao paket. Dobio sam je jednog jutra, u sred časa sa učenikom iz Australije. Komšijski pas, kojeg zovem Sivko, a zapravo se zove Miško, iznenada je zalajao, što mi je skrenulo pažnju na ulicu kojom se, pomalo pingvinskim hodom, kretao mladi, novi poštar. Video sam kako skreće u moje dvorište, pa sam otvorio prozor i pozvao ga da mi uruči poštu, tako, preko otvorenog prozora, kao na šalteru.

Obradovao sam se paketu, kao što uvek osetim uzbuđenje kada dobijem nešto putem pošte, a posebno me je usrećila činjenica da imam knjigu na srpskom, jer nisam uspeo da pronađem dobru piratsku verziju na engleskom koju bih čitao sa tableta.

Inače, ako vam nisam rekao, sve knjige i stripove skidam sa ovog sajta. Imao sam 29 godina kada sam saznao za njegovo postojanje. To je kao Pirate Bay za knjige, dakle san snova svakog malog štrebera.

E, u toj knjizi, “Školovanje srca”, počeo sam da učim o transakcionoj analizi i njenoj primeni u emotivnom vaspitavanju. Nedostajala mi je reč nekog stručnog, iako vidim da sam mnogo toga intutivno naučio, popravljajući sve ono što su mi ugurali roditelji, društvo i interakcija sa emotivno osakaćenim ljudima iz mog bližeg i šireg okruženja.

Ne kažem ovo kao neko ko je mnogo pametan, pa eto – ja kapiram, oni ne kapiraju, jer svi smo polupani i okrnjeni, od istih roditelja koji su devedesetih morali da se snalaze švercom, krpeći se pozajmicama, izvlačeći dane crkavicom. Od takvih ljudi i ovakvog društva, nije ni čudo što smo emotivno osakaćeni i nesposobni da komuniciramo o onome što osećamo. Razlika je u tome što sam ja od malena osetio rane jade moje emotivnosti. Česti strahovi, nekontrolisani plač, drhtanje glasa i strah od iskrenosti su me mučili godinama, da bi sve to kulminiralo u prvoj godini fakulteta kada sam uvideo da sam socijalno nemušt, da ne razumem druge i da nemam sposobnost da napravim kontakt sa ljudima. Tada je bilo baš stresno, sa graničnim momentima pucanja i nervnih slomova, što je bio prvi trenutak kada sam osvestio da imam problem i da bi trebalo da se pozabavim istim.

I evo, 10 godina kasnije, čitam knjigu i osećam se bolje.

U sred ove priče me je prekinuo povratak mog burazera. Došao je iz Beograda zajedno sa mojim drugom sa kojim sam četiri godine gulio gimdžu u zadnjoj klupi. Pre nekoliko godina otišao je u Ameriku da vozi kamion, a moj burazer ga je učio zanatu. Pokazao sam mu kancelariju i ukratko ga obavestio šta planiram ovih dana.

Možda ćemo se videti večeras.

Mislim da je ovo više nego dovoljno teksta za odvojeno vreme. Sada moram da se posvetim drugim obavezama sa spiska, a vama svako dobro, do sledećeg susreta u tekstu. Možda već kroz nekoliko sati.

Ljub.


Ako se i vi radujete pošti, makar elektronskoj, upišite se na listu:

Ako i vi mislite da je moja budućnost vredna rada koji ulažem, bacite kosku na ko-fi stranici.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 21, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.