13:04

Усидрен у Доситејевој, на минут од центра, на 120 километара од дома, на мање од 200 километара од ње.

Добар сам. Увиђам пропусте и погрешне изборе. Све ми је потаман, а овај луксуз сам си приуштио сам.

Београд је около, али немам времена за њега. Није ми важан. Он ће се променити и прилагодити мени, а не обрнуто. Када буде време за то, преуредићу га за литеро-игру. За сада га пуштам да буде овакав, изваљених коцки и разбуцаних плочника, са говнима начичканим око дрвећа, са тротоаром ограђеним црвеним тракама са упозорењима: Пада фасада!

У оваквом граду се живи на силу, осим ако ниси од оних који воле грубо. Признајем, постоји извесно задовољство у малтертирању које ти пружа, а мораш му бити захвалан за све оно лако и дивно што извучеш.

Овде ти је јасно да ниси рођен са привилегијом, да не значиш никоме и да ћеш лако нестати ако се не потрудиш да останеш на површини.

Помињао сам пре неколико дана да ћу се чути са Гличерима. Нисам слагао, договарамо се да се видимо за викенд. Дефинитивно желм да активирам Лајку. Година је дуга и биће пуно тога интересантног, треба се припемити за оно најгоре, али живети као да је све најбоље.

Срећем се са људима који не одустају. Кажу – отићи ћу ако баш не буде могло да се живи. Тако и ја, али никако да покушам да живим онако како желим. И даље сам растрзан. Ја бих да се прилагодим, да се допаднем, а на месинџер ми шаље песму Драшка Сикимића “Циркус”.

Мораш од свакога да одеш
и да себи орпостиш што си отишао
што те нигде нема
што ниси тамо где си потребан

Драшко Сикимић – Циркус; одломак

Доситејева 15, други спрат, стан бр. 8

Конектор за стан се зове Душан, зову га Шале, због презимена, а ја знам типа из Америке са истим надимком.

Локација је одлична. Ово је некада била канцеларија српске амбасадорке у Велиој Британији, барем тако каже Шале, а ја му радо верујем, јер је боље за причу и не утиче на цену смештаја.

Стан је мали, опремљен по мери, са дормео простирком преко кауча на извлачење. Једина мана му је мањак светла. Окренут је ка дворишту у којем су стрељали фашисте. Барем ми тако изгледа.

Кухиња има све што је потребно и након двадесет минута борбе са судовима, ринглом и даском за сечење, спремио сам себи ручак, за онолико укуснији јер сам га сам приправио, за онолико бољи јер сам га себи приуштио својим радом.

Данас радим да отплатим две трећине рачуна за смештај, а од сутра се користим тиме што сам у Београду. Следе ми сусрети и састанци, дружења и питања.

Нисам писао колико је требало, али сам барем почео.

викенд се чини дугим, иако је само два дана, од којих ће ми пуно тога отићи на превоз и пешачење.

Не жалим се, радујем се.


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: January 22, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.