13:56

Danas sam se probudio uz alarm. Žalio bih što se nisam povinovao komandi i ustao samo u slučaju da nije bilo sna koji je usledio nakon odlaganja, ispraćenog rečima: “Još samo 15 minuta”.

Sanjao sam da sam opet na MENT festivalu u Ljubljani, ali ovaj put sa mojim ortakom M. (pišem početno slovo njegovog imena, kojim mu se skoro nikada ne obraćam, da ga ne bih obeležio samo brojem njegove članske karte u Internacionalnom fan klubu litero-igre Sobakaisti: 050992).

Čim sam se probudio, objavio sam jutarnji tvit sa oznakom #literodobrojutro, a onda sam mu poslao poruku.

U snu sam bio Andrea Kane: živeo sam u jednoj vili među studentarijom i neodraslim diplomcima, spremao sam se za večernji izlazak i izveštavanje sa festivala, a najveći problem mi je bio što ne mogu da nađem 100s rizlu. U tom snu je bilo delova realnosti koji su se razmazivali i mešali sa onim što je u mojoj podsvesti, ili makar u nekoj od fioka mojih heteronima, jer sve što se nailazilo u tom snu, ličilo je na tipičnu Kaneovu avanturu, jednu od onih koja je mnogo bolja u prepričavanju nego u proživljavanju.

M. je bio tu sa mnom, ali sa svojom ekipom iz Valjeva, tako da sam znao da ću imati punu slobodu da budem rokenrol novinar: da upadam u tuđe priče, da se gubim i pronalazim po klubovima, da započinjem ture i zatvaram krugove. Dogovorili smo se da ćemo krenuti zajedno iz vile, ali da prvo moramo da smotamo po komad, što u Sloveniji nikada nije problem jer ga ima u svakoj teglici na stolu, ali problem je bio naći veliku rizlu, ili makar dve male, ali one providne, da duže gore.

Odatle kreće onaj tipični kaneovski momenat – neke devojke iz Slovenije imaju rizle, ali nemaju bruseve ispod majica na bretele, pa gledam u njihove bradavice koje se zumiraju i uveličavaju, dok iz kartonskog pakovanja izvlačim jedan po jedan papirić na koji se oblizujem. Sobe su poređane u snu bez ikakve logike i arhitektonskih pravila, iz jedne prostorije izlazim na terasu koja je na krovu, gde neki likovi podižu tegove na benč klupama (“kol’ko dižeš iz benča?”, propuštam da ih pitam u snu), a preko terase se dogovaram sa M. da ćemo se naći na festivalu i da ću ja smotati za sve.

Bilo je dovoljno tek toliko da se probudim nasmejan i obradovan danom, jer koliko god da je to bio san, ove godine sam ipak stigao do MENT-a. Iako sam tamo najmanje bio Kane kakvim će se on predstaviti u svojoj nadolazećoj priči “Hvatanje zmajeva“, živeo sam taj život, osvojio sam taj nivo, postigao sam cilj koji sam zamislio pre 2 godine na Kontakt konferenciji u Beogradu kada sam prvi put čuo za Kino Šišku i MENT festival. Pobedio sam u tom delu igre i to niko ne može da mi oduzme.

Kako sam zapravo izgledao na MENT-u

Nema šešira, nema sakoa, nema zašiljene sprave za uvetom, niti bilo kakvih opijata u krvi – samo jedan štreber, knjiški moljac, ispljuvak katedre za sprsku književnost i jezik u duksu koji je prethodne večeri ribao oko pazuha na česmi u kupatilu i sušio na radijatoru. Samo jedan običan čovek zaigran preko glave u litero-igri Sobakaisti.

foto: MENT arhiva

Raspisao sam se o MENT-u, jer nisam dovoljno rekao o tome, ali možda sad nije ni trenutak, jer tek dolaze snimci i objave povezane sa tim festivalom. Obradio sam prikupljene materijale, izvukao sam najbolje trenutke i sada ih pakujem u klipove i priče, nakon čega ću ih podeliti sa svetom, naravno – tek pošto ću ih pokazati iz moje ruke članovima Internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti (ovo je još jedna reklama za učlanjenje).

Ako nite čitali Kaneove izveštaje, evo ih ovde:

1. Dan – http://www.hellycherry.com/2020/02/poceo-ment.html
2. dan – http://www.hellycherry.com/…/drugi-dan-ment-iznenadjenja-i-…
3. dan – http://www.hellycherry.com/…/poslednji-dan-menta-od-svega-p…

[…]


This image has an empty alt attribute; its file name is Ko-fi_Logo_RGB_grey-1024x372.png
Bacite mi kosku preko Ko-fi platforme ili putem paypal.me/igrodrzac
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: February 23, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.