8:35

Kako je lepo kad se porani.

U drugoj prostoriji, budućoj kancelariji litero-igre Sobakaisti, preko puta sobe u kojoj pišem ovaj tekst za stolom, pomalo pogrbljen, u neudobnoj pozi jer mi je erkan sa desne strane, na 30 stepeni udesno od položaja tela, majstor-Radovan radi prve molerske radove.

On mi je novi omiljeni lik u litero-igri. Ne sećam se kada sam poslednji put upoznao nekoga ko toliko zrači pitomošću i verdrinom. Na licu mu se uvek vidi trag osmeha, a oči su mu blage, smirene. Juče me je pozvao da se najavi da će doći pre osam ujutru i sve vreme mi je persirao, ali me je oduvao i pre toga kada je rekao: “Radovan kraj telefona.”

Pije gorču, sluša milanovački radio i za sve što radi traži dozvolu, poštujući kućni red. “Ako su svi živi i zdravi u kuću, ja bih slušao radio…”. Obraća mi se sa mile, najavljuje čitav proces rada i sa pažnjom prekriva zaštitnim celofanom ostareli kauč koji se premešta po sobama ove kuće od kada znam za sebe. Taj kauč je ujedno i nešto plavo i nešto staro što ide u kancelariju. Nešto novo će biti polica za knjige, a nešto pozajmljeno radna stolica. Znam da ovaj običaj nema baš previše smisla ako se nisi udavača iz serije Prijateljii, ali uvek sam želeo da sprovedem tu mantru u delo, pa je ovo dobra prilika za to.

9:05

Mogao bih satima da pričam o budućoj kancelariji i šta sam sve isplanirao za nju. Već tri dana nisam izašao iz kuće i ne viđam se ni sa kim, pa čak i tada bih se suzdržavao, jer mislim da razgovor o mojoj kancelariji nije vredan tuđeg vremena, ali moja priča o tome, ovaj tekst koji islednici DB-a pregledaju u potrazi za tajnim kodovima i skrivenim porukama, bolji je od svega što ćete pročitati danas na internetu.

Dobro, preterujem, zavisi šta obično čitate i koliko vam je kartica otvoreno u pretraživaču, ali iz mog iskustva, po onome što trenutno imam nanizano u najvišoj ravni ekrana, ovaj zapis je nesumnjivo najvažniji za mene. Čitam samo tekstove koje lično ja pišem, za sebe, ali onog mene koji će sledeće godine listati elektronsko izdanje “Dnevnika Igrodršca 2020” i sladiti se ovim tekstom kao majstor-Radovan domaćim slatkim od smokava, kojim sam ga poslužio u staklenoj zdelici, na drvenom poslužavniku.

Ne znam da li sam vam to rekao, ali planiram da napravim elektronsko izdanje od ovog dnevnika. Isključivo elektronsko! Možda bude neki kraći izbor kao samizdat, ali sav ovaj tekst i prateći materijali nisu vredni posečenog drveta, niti papirno izdanje može da isprati format u koji nameravam da spakujem ove tekstove.

Hoću da ovo bude hiperlinkovana svaštara za listanje i čitanje u danima dokolice, u redovima za poštu, u prevozu, u kišnim danima, a tako i u onim sunčanim. Hoću da čitalac ima pretragu po sedmici, mesecu, količini teksta, ključnim rečima, fotografijama, likovima. Hoću da ovaj virtuelni dnevnik bude mala igračka za sve koji znaju da se igraju tekstom.

Nije li smešno razmišljati o tome, planirati i davati predskazanja, u trenutku kada se svet vrti ka svom kraju, a Srbija naprednjači u svom ludilu i posustajanju u borbi između stvarnosti i simulacije. Jedno je sigurno – živeće ovaj narod, dokle god je u njemu duh koji se tome podsmeva, kao na ovom primeru:

Dan pred vanredno stanje sam rizikovao putujući u Suboticu kod devojke, ali još pre toga, od trenutka kada su mi prijatelji iz Italije javili o ozbiljnosti situacije kod njih, nisam sumnjao da će ova vlada manipulisati epidemijom i da je jedini način da se zaštitim izolacija od drugih i minimalan broj susreta i odlazaka van Milanovca.

Dobro je živeti u malom mestu, odsečenom od glavnih tokova, makar zbog ovakve situacije. Svi smo znali da će drugi talas doći samo dan nakon izbora, pošto smo namirili sve potrebe vladajućih. Sada opet možemo pod kontrolu, blagosloveni mišljenjem struke, huškani objavama sa društvenih mreža, besni jedni na druge. Kakvo vreme da se bude živ!

Ali ja sam već čitao Dekamerona i zbog toga verujem samo u ljudsku stranu svake pošasti sa kojom se susrećemo. Nije mi važno da li je sve ovo pažljivo osmišljen plan čiji je cilj da nas stavi pod potpunu kontrolu, niti paničim šta će biti sa granicama – već sam se pomirio sa tim da ove godine neću izaći van Srbije (namirio sam svoje potrebe u februaru). Žao mi je onih koji će u ovoj krizi propatiti još više nego obično, žao mi je onih bez oslonca, onih bez zaštite, onih koji nemaju gde kad se svima savetuje da ostanemo kod kuće. Žao mi je i studenata, te jadne napaćene marve koju seljakaju iz domova, pa ih onda vraćaju, uz prekore što se ne vladaju kako struka kaže i vlast zapoveda. Žao mi je mojih prijatelja odsečenih od domovine, bez mogućnosti da se vrate. Najmanje mi je žao sebe, jer u celom ovom haosu, ja sam srećan, više nego ikada do sad.

Rizikujem da sa ovim tekstom probijem sve merice pristojnog ponašanja, kao i očekivanja SEO parametara po kojima se tekstovi pišu na internetu, pa ću se stoga prebaciti na neki drugi zadatak, a pisanje ću odložiti za malo kasnije, jer prerano sam ustao da bih ovakvim tempom pisao do ponoći.

Vreme je za konzolu, pozdrave suncu, jutarnje razgibavanje i meditaciju, a onda dalje – sve po spisku.

10:13

Samo da se zapljunem: PU! – uradio sam polovinu zadataka za konzolu (istezanje, pozdrav Suncu i meditaciju).

16:35

Послао сам домаће задатке у Владивосток, Викторију, Мелбурн, Њујорк и Хаг. Полазници убрзаног курса Оригиналног језика литеро-игре Собакаисти напредују. Ускоро ћемо свргнути енглески. Сви ће говорити овим језиком.

Буразер ми је отишао у Америку јутарњим летом преко Минхена. Бринем шта ће затећи у Чикагу, какво је стање са короном и протестима и колико ће напињати у послу у наредна два месеца. Тактички одлази тамо због сезоне у којој ће да изгори од посла, а онда ће се вратити овде да живи пола године од свог рада. Није то лоше, сложићете се, али ја сам ипак срећнији са мојим послом. Довољно ми је ових десет часова недељно да будем срећан, а све преко тога је разлог да се још више радујем.

Лако је кад не тражиш пуно од живота, али је зајебано ако хоћеш да будеш најбољи у литеро-игри. За сада ми је лако, јер немам супарнике, али ускоро ће се и други заиграти и мораћу да загризем још јаче.

Одрадио сам већину дневних задатака, а сада размишљам који је најбољи тренутак да се посветим конзоли. Хоћу да се ставим под пресу данас: трбушњаци, 35кг из бенча, 10кг тегови за руке… У походу који се тиче конзоле имам зацртан циљ од 85 килограма, а сада сам на граници 91-90. Да ли ћу успети да постигнем циљ до краја 2020. године? Видећемо!

Пошто смо у тексту, могу себи да приуштим једно премотавање унапред, на петак, 12. фебруар 2021. године, Кинеску нову годину у којој ће почети нови круг у литеро-игри. Тог дана ћу се измерити, а дигирални бројеви ваге ће показати 85.0 кг и ја ћу пружити себи руку и рећи ћу – “Свака час’!”.

Lajfkoučevi savetuju da vizualizuješ svoj uspeh. Moraš da zamisliš tog Stefana Stefanovića, sa pločicama na stomaku i sa pet kilograma manje (nije li interesantna konstrukcija sa + manjak?). Moram da vidim tog tipa koji ću biti i da došetam do njega kroz šest meseci aktivnog rada. Stvarno sam u tom fazonu, to je i svrha ovih dnevnih pohoda koje zapisujem na poleđini plavih “World Pair Go Association” papirića. Na njima pratim litero-igru i svoj napredak u njoj, a arhiva se sama gradi, materijal iz koje će budući analitičari izvlačiti tabele i detaljne statistike koliko sam puta očistio sve izazove iz Ч(eленџ) kategorije, a koliko puta se nisam suzdržao pred Но Фап izazovom.

Nije li to istina – svima treba lajfkouč. Ja imam čak dva. Jedan je moj biznis lajfkouč, a drugi je životni lajfkouč. Jedan je u Čikagu i objavljuje svakog dana na Shine Digital Marketing kanalu, a drugi je u Beogradu (valjda) i odavno se nije oglasio na svom profilu. Pitam se gde je i šta radi.

Ovaj drugi je moj prvi lajfkouč na čiju sam probnu sesiju otišao kad je bio niko. Iako sam tada smatrao sve to za potpunu glupost, prepustio sam se događaju kao neko ko je zaista tu sa željom da doživi životno prosvetljenje nakon kojeg se sve menja. Mislim da sam to i postigao, jer sam bio iskren sa sobom, pa i dalje čuvam negde papir na kojem sam napisao svoje najveće želje i strahove, kao i ono što želim da radim – a to je pisanje. Nisam se puno vraćao tome kasnije, ali sam ipak zadržao taj događaj u sećanju kao presudan za dalji razvoj moje ličnosti i spisateljske karijere.

Ovog prvog sam upoznao ove godine, na slavi kod prijatelja iz ulice, sa kojim sam proveo 4 godine u istoj klupi u Gimnaziji. Poverovao sam mu, zato što mu veruju i moj brat i moj prijatelj, a to je bilo sasvim dovoljno da pružim šansu sadržaju kao pravi. Svi ti saveti za marketing i “pet stvari koje moraš da uradiš za svoj Instagram profil” su smernice koje mi nisu ni malo važne u mom radu, ali mi ipak koristi da ih čujem, jer treba poznavati tu igru da bi je zaobišao. Ne bih toliko preterivao da kažem da sam zbog njega počeo redovno da pišem ove dnevničke zapise, ali tome je sigurno doprinelo njegovo uporno ponavljanje da se upornost i rad isplate. Makar to bila samo fora, nije loše imati svog biznis i lajf kouča u litero-igri. Ja sam moje izabrao…

Pitam se šta bi mi oni rekli za današnji pohod i zadatke koji mi predstoje.

23:03

Mislim da će biti dovoljno da okačim ovu fotografiju. Bez komentara, što se kaže:

Ma ne, ne mogu da izdržim a da ne prokomentarišem ovaj prizor: Mito Matija sa levicom podignutom u znak otpozdrava ispred zastave Kraljevine Hrvatske na kojoj je ispisano skoro celo ime naselja na kojem žive predsednik republike Hrvatske i Matija Ćutić – Pantovča’ (nestalo mu je boje za finalno K).

Najavljivao sam ovaj razgovor i konačno smo ga uradili – ja nakon časa, a on pred odlazak na spavanje, umoran od posla i studentskih obaveza, ali ipak dovoljno jak da obuče bijelu košulju i namakne prsluk dostojan jednog Mita.

Pričali smo sat vremena. Intervjuisao sam ga iz perspektive A. Kanea. Nadam se da ćemo imati vremena i živaca da u budućnosti napravimo jedan podkast u kojem ćemo da rendamo domaću scenu, preslušavamo muziku i komentarišemo, makar i ovako onlajn. To bi bilo kul, a mislim da bi bilo interesantno i bendovima, ako ne slušaocima i ljubiteljima alternativne glazbe. Isuse Bože, dosta mi je jedan razgovor sa dotepejcem kakav je Matija da pokupim hrvaštinu!

A zapravo ona je uvijek sa mnom i mogu je aktivirati kad god mi se prohte, jer sam rođen u srpsko-hrvatskom jeziku i u meni postoji celo zipovani folder sa svim rečima srpsko-hrvatskog jezika od kojih mi je, makar danas, najbolja – povijest.

Povijesna zastava u povijesnom razgovoru dvojice istaknutih igrača litero-igre sa različitih servera. Ja sam od Sobakaista, on je od Bjelokošuljaša, ili kako god da on zove svoj đir, ali obojica smo toliko fascinirani životom i dešavanjima na ovom prostoru da je samo pitanje vremena kada ćemo uraditi nešto veliko, nešto što će odjeknuti. Fakat.

Mislim da je ovo savršen način da se završi dan – sa uspšeno obavljenim zadacima, ispunjenim izazovima, i ne baš potpunom ostvarenošću na planu konzole, ali sa postojanom odlučnošću da dostignem cilj koji sam zacrtao sebi. Manje hrane, više kretanja, stroga 16-očasovna dijeta između večeri i podneva i eto mene u februaru 2021. sa rekordnih 85 kilograma, koliko sam imao u Španiji 2016-te godine kada sam najviše voleo sebe i svoj život.

Sa obzirom na to da u ovom periodu opet gajim istovetnu ljubav prema svom životu, vreme je da zavolim i sebe u ovoj konzoli koju sam dobio na korišćenje.

23:20

Odjavljujem se od večerašnjeg teksta, zadovoljan. Uživao sam. Evo i dokaza koliko:

Nadam se da ću i sutra imati ovako ispunjen dan. Mislim da je ključno poraniti.

Videćemo sutra. Prijaviću se u Dnevnik čim ustanem, to je obećanje.


Ko će da nahrani gladne Sobakaiste? https://ko-fi.com/sobakaisti

Za direktne dojave iz litero-igre Sobakaiste, preporučujem da se upišete u našu mejling listu. Obećavam da neće biti reklama i dosađivanja, a možete da očekujete najviše 2 mejla mesečno.

  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: June 27, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.