00:03

Toliko dugo nisam otvorio Dnevnik da me je platforma zaboravila.

Na ulazu me je pretresala, pitala za šifru i tražila dokaz o mom identitetu. Šifru sam zaboravio, ali srećom svoje ime ne.

И осећам –
„ја“
за мене је мало.

Осим Мајаковскове годишњице, догодило се пуно тога значајног о чему нисам ни речи.

Нпр.

U toku je izložba “People of the protest” u organizaciji društvenog centra KROV. Nisam u Beogradu, pa je neću doživeti uživo. Ima li nekog terenca spremnog da bude oči litero-igre?

Vreme je da se omasovimo. Ne trebaju nam uniforme, biće dovoljan i bedž. Naša parola je: Ipak je igra, a zakon deset zapovesti:

i šifru za Tumblr sam zaboravio

Ne znam gde sam sačuvao verziju manifesta na Originalnom jeziku.

Ne znam odakle da počnem… In medias res? Lako je to reći…

Evo me u mojoj kancelariji. Konačno je završena. Nisam se pohvalio javno, iako sam podelio delić procesa koji je prethodio ovom trenutku u kojem sedim u profi stolici, sa nogama podignutim na plastičnu hoklicu koja me prati još od prodavnice tepiha. Za velikim plavim stolom, nedovoljno velikim za sve što želim da imam pri ruci, pišem Dnevnik, opet.

Šta se promenilo?

Imam želju da govorim. Hoću da se moj glas čuje, ne samo u tekstu, već i u formatu audio poruke i videa. Želim da budem prisutan.

Imam toliko toga što sam uradio, ali ne znam kako da podelim, od čega da počnem, na koji način da to uradim… Imam ideju, ali svaki put kad je se latim, odustanem, posramljen običnošću i manjkom pripovedačke veštine. Kako ispričati najveću od svih priča, a biti ovako krotak?

Slušam Ališu Kiz. Kupila me je nasupom na Tajni desk koncertu, a sada, pošto je i srBski živalj prosvećen pristupom Spotifaj platformi, slušam njenu listu. Jako me radi ova stvar:

Za puno pesama osećam da mi se direktno obraćaju. Svakako, jedna od onih koje doživljavam ličnim, stvorio je milanovački bend Belo u Boji. Ne odobravam ovo ime, ali za album “Stvarnost koju stvaramo“, gurnuo bih Kanea u vatru.

Od prvog puta kada sam čuo pesmu “Sasvim prirodno”, obuzet sam njenim refrenom i pitanjem upućenom slušaocu zbog kojeg sam mnogo puta osetio celom površinom konzole koliko se prepoznajem u stihovima:

Kome ovi ljudi kliču
Da to možda nisam ja?

Miodrag je veliki pesnik naroda mog. Nikada nisam imao njegovu zbirku poezije u rukama, ali sam čitao njegove pesme u digitalnom formatu, a povrh toga sam ih slušao u više izvođenja, na pesničkim okupljanjima “Mladih i mrtvih“. Bujnost njegove poezije je dodatno procvetala u ovom bendu, uz muziku koju su Strahinja, Naum, Luka i Miloš stvorili onako kako bi i poezija morala da se piše.

Pročitao sam njegovu prvu zbirku kratkih priča – “Antipedagogija”. Nisam oduševljen. Jovan P. Brajović još manje. Reći ću nešto i o tome, sigurno. U nekom trenutku.


Upiši svoj mejl da bi dobio mejl od Igrodršca na mejl koji si upisao u mejling listu:

Baci kosku da se igramo!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: August 23, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.