Ponedeljak

15:00

Najbolji dan da se pokuša ponovo.

Poslednjih deset dana skoro da nisam ni pokušavao da igram litero-igru i, priznaću, prijalo mi je. Držao sam časove, sabirao prihode i razmišljao kako ću da uložim novac i čime bih sebe mogao da častim. Litero-igra mi je dolazila u misli, ali sam je držao vezanom, daleko od obaveza i svakodnevice kojoj sam se prepuštao kao da nemam nikakve ambicije da promenim svet, započinjući revoluciju iz čiste igre.

Nisam se opterećivao svojim megalomanskim planovima, i to mi je prijalo. Proveo sam deset dana u beznadežnom leškarenju, povremenoj šetnji, trošenju vremena na glupe filmove i vazda vrednom čitanju. Časovi i realan novac koji od njih ubiram su mi govorili da to što radim ima smisla. Zarađujem, to ljudi mojih godina rade i u filmovima. Živim sa devojkom, kao i drugi ljudi. Nadam se budućnosti koja neće grcati pod kapitalizmom. Živim sasvim običan život jednog tridesetogodišnjaka u Srbiji.

Ali litero-igra je ono što me čini Stefanom Stefanovićem, igrodršcem. Samo igranje i ta stalna potreba da idem dalje i suočavam se sa izazovima, neprestano beležeći korake, čini me sigurnim da ne idem malen pod zvezdama. Potpuno sam svestan da sam sićušna buva na šinjelu sa kojeg me lako mogu otresti, ali cilj koji imam pred sobom me tera da se radujem svakom danu i da iznova počinjem, uporan kao da sam zaista onaj čovek kakvim se zamišljam.

Zato je ponedeljak dobar dan. Uvek mogu da počnem ispočetka. Tako sam uradio ove nedelje.

Nisam ustao rano, ali tako sam i planirao. Bilo je dovoljno da se probudim oko 10 sati i da nakon pola sata održim jedan čas da bih odao sebi priznanje za uspešno jutro. Nakon toga sam otišao na pijac, nažalost ne onaj isti pijac na kojem sam odrastao, taj više ne postoji, umesto njega su digli parking i stovarište. Ali na tom novoj pijaci i dalje rade ljudi među kojima sam bio godinama. Isti oni ljudi sa kojima sam provodio zimske dane u zatvorenom kiosku, grejući se na plinsku bocu. Isti oni ljudi koji još od tada prodaju robu čije cene nisam mogao da zapamtim, ali i dalje znam čemu služe i gde se nalaze.

Kupio sam slavinu od 3/4. To se kaže – “slavina od tri četvrti”, a pod tim se podrazumeva jednoručna metalna slavina sa promerom od tri četvrtine cola. To je za cisternu u selu. Kupio sam i “dugačku lulu za jednoručnu bateriju”. U prevodu, baterija je slavina u kupatilu ili kuhinji, ona masivna, uzidna slavina sa dva nastavka za toplu i hladnu vodu, a lula je onaj deo slavine koji usmerava vodu. U kuhinji se oštetila ona koja stoji već dvadeset godina, a majka je izrazila želju da sada koristi dužu lulu. Ispunio sam joj tu želju, sam sam je promenio. Istina – nakon kraćeg mučenja sa odvijanjem i menjanjem alata, ali sam uspeo.

Majka me je ubeđivala da iskoristim francuski ključ, a ja sam tvrdio da to nije ta alatka i da to što ona misli mi nemamo u alatu. Ja sam mislio da je francuski ključ ono što zovu univerzalnim ključem i nerviralo me je što se meša, opet, bez ikakvog razloga, kada je čitava poenta tog poduhvata da učinim nešto za nju.

Bez obzira na sve – popravio sam slavinu.

Ako podvučem crtu, ovo je najveći uspeh za danas – doživeo sam nešto novo, obavio sam posao koji rade vodoinstalateri, majstori, pravi muškarci sa brkovima i bradom. Osećam se odlično zbog toga. Hoću još čekića i šrafcigera u svom životu. Sa njima je makar jasno šta treba uraditi.


Baci mi kosku na https://ko-fi.com/sobakaisti
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: May 26, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.