11:45

Treba mi šišanje. Zaista. A i brijanje!

Uspeo sam da provedem pun mesec bez vođenja računa o crnim, tananim nitima koje rastu iz moje konzole u predelu glave, posebno lica i vrata. Čestitke. Uštedeo sam 500din u frizerskom salonu “Dragica i unuk“.

Vratio sam se doma. To je sreća koja se može opisati, neki su to već uradili, a zasigurno ću se i ja, u nekom trenutku, pozabaviti pitanjem kakva je to senzacija kada se vratiš mestu gde se osećaš sigurnim i svojim; ali danas ne, jer danas je taj osećaj stvaran, nemam razlog da ga preispitujem, već samo da pijem čaj, u tekstu.

Dan je kvalitetan, stvarno. Otišao sam u nemački supermarket. Rekla mi je da ga voli zato što je u svakom gradu isti i svaki artikal stoji na istom mestu, bez obzira u kojoj si zemlji. Kakav divan primer. Otišao sam da kupim čokoladni keks koji sam prethodnog dana sam pojeo, a da joj nisam ostavio ni komadić. Imala je razumevanja, zato sam danas ovakav, još bolji nego juče, naoštren da probijam i iz najmanjeg zaleta, kao Vojko V nogom stručnjaka. Progrejalo je sunce dok sam završavao ovaj pasus, pa sad žuta školjka mini-morisa sija kao na plaži.

Данашњи закључак:

Ne znam u distancu.

Ne umem da procenim koliko jedinica metričkog sistema postoji između tačke u kojoj sedim dok pišem tekst i tačke gde ona sedi za stolom i piše kod. Pitam Gugl mapu da mi kaže: 5km pešaka, 5.2km automobilom, ili još 0,2km više ako ideš preko Vojislava Ilića.

Pitao sam se jednom kolika li je soba u kojoj sedim za tekstom, i uspeo sam da sagledam njenu površinu zamišljajući koliko mene bi moglo da legne u dužinu ili da se pone na krke. Sasvim solidna kvadratura za ovoliku količinu teksta, бтв.

Ali ne umem u distancu, ne znam da se emotivno izmaknem, iako stalno pričam kako vladam svojim osećanjima kao midi klavijaturom. Ipak me stvari pogađaju, pa provodim dane razmišljajući kako se oseća moj učenik u Australiji koji provodi rođendan svog prvenca na distanci od najmanje 100m, koliko mu je sud Kanbere odredio, dok se ne završi suđenje. Razmišljam o njemu, a to nije u opisu mog radnog mesta, no ipak je deo mog poziva.

Ali definitivno ne znam da se distanciram od ljudi i njihovih priča.

Подстрек

Jeste gledali Šćepa kod Galeba? Ja opet počeo, dođe mi da vozim bicikl iz mesta.

U parku na Ohridu nijedan metalni bicikl nije imao čitave pedale u paru. Ceo mesec nisam okrenuo točak.

Nešto se čuje u stanu iznad mene, ne znam kakav je to zvuk, ali čini mi se da dolazi tačno iznad kuhinje. Ipak, to me ne sprečava da postavim pitanje: Šta znate o Nenadu Čanku?

[…]


Uh, kad krenu mejlovi – nećete verovati!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 29, 2022

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.