22:57

Ne mogu više.

Preteško je. Traje već pet godina, a ja ne vidim nikakav napredak. Ne mogu ni da saberem koliko sam vremena i energije uložio u Sobakaiste, ali vidim da ne mogu više.

Život nije igrica. Ne mogu da se ponašam kao klinac. Uvek sam mrzeo propale, isfrustrirane, neostvarene umetnike, a ovim putem idem ka tome. Moram da izaberem, a sve mi je jasnije da imam drugačiju karijeru u edukaciji i da bih mogao da budem mnogo uspešniji u njoj.

Ne kažem – možda se ja vratim projektu kroz pet-šest godina kada stabilizujem svoj život, zasnujem porodicu i formiram se kao zrela figura ovog društva. Nisam ja odustao zauvek, naravno. Nije ovo odustajanje, samo odluka.

Nema me toliko. Jednostavno ne mogu sve da stignem. Evo, samo na jedan Kaneov tekst, danas objavljen na Heličeriju, potrošio sam više od četiri sata. Pisao sam o BIGZ-u, a to je neka tema o kojoj sam prilično obavešten, no ipak ništa nisam prepustio slučaju, proverio sam fakte, iščitao nekoliko tekstova, odabrao stil i napisao tekst. Ali tu nije bio kraj poslu, jer dogovori oko veličini ilustracije i spornih reči zahtevaju vreme. Moraš nešto da proemniš, neke mejlove da proslediš, neke ljude da kontaktiraš, pa tek onda da znaš da je nešto spremno za objavljivanje (eh, kada bi tako radili i dnevni listovi i informativni portali). A kad objaviš, onda ide šerovanje, tagovanje, lajkovanje, komentarisanje i lepljenje. To isto oduzima vreme, a još više energije. Mrzim.

To je primer koliko vremena mi odlazi samo na jednog lika, a zamisli tek koliko vremena odlazi na formiranje koncepta i umrežavanja likova i događaja koji su prošli i koji su pred nama. To nije posao za jednog čoveka! Uviđam koliko sam bio gord i samoljubiv u ideji da bih mogao da izvedem tako nešto od zamisli do realizacije. Stvarno sam se preispitao i ne mogu da shvatim kako sam si dopustio tako nešto.

Nikada nisam bio taj čovek. A postajem. I to mi se ne sviđa. Zagrizao sam previše, davim se.

Pauziram

Neka je igra, neka odmori malo, a ja ću joj se vratiti i verovatno ću biti mnogo jači. Ne mogu da obećam ništa, stvarno, ne znam šta će biti u budućnosti. Vreme je takvo kakvo je, ni na šta ne možeš da se osloniš, pa ni da si drvo.

Zaradiću. Ne lažem, motivacija mi je i novac. Za sve ovo vreme, za proteklih 5+ godina, od Sobakaista sam zaradio oko 1000$. Da ne pričam koliko sam imao ulaganja i troškova, i koliko je puta pozitivna nula bila u minusu. Karijera profesora može da me osposobi za sve drugo, a finansijska sigurnost omogućava pravi život: porodicu, jedno mesto, pa i auto, jer video sam koliko je bolje i lakše putovati tako.

Izmorilo me je to neprestano bunarenje po sebi u potrazi za delovima ličnog koje mogu da podelim i na manje celine i razdelim preko heteronima. Trošim se, neprestano se trošim, a od tih mrva ni ptice ne mogu da se zadovolje. To što radim prolazi preplavljeno tuđim objavama. Svi mi duvamo u svoje mehure. Gledamo da uhvatimo procep u tuđem pa da u njega saspemo koliko smo veliki i mudri. Onda se odbijamo jedni od drugih, kao gigantske lopte.

Ne mogu ništa da promenim i od kada sam se pomiro sa tom idejom, mnogo mi je lakše. Najiskrenije sam želeo da spasim barem nekoga ili makar nešto nade da probudim. Nikome ne mogu pomoći. Nikoga spasiti. Želeo sam, ali vreme je da odbacim sve te ideje o mogućim verzijama mog života. Ovaj život je jedan, a ja sam diplomirani profesor srpske književnosti i jezika i samo tako mogu da tražim svoju ulogu u ovom svetu.

Dosta mi je pokušaja da objasnim šta radim, ko sam, čime se bavim, o čemu sam pisao, kakva mi je psihijatrijska dokumentacija i da li sam gledao Split. Dosta mi je da me ljudi posmatraju kao debila, da me sažaljevaju, da se krste, da komentarišu šta ti, dečko, radiš, da me sa podsmehom pitaju jesam li se umorio i da mi, pošto se vratim sa turneje iscrpljen ko burlak, kažu kako me boli kurac, jer putujem po svetu, zajebavam se. I hvala svim tim ljudima, jer sam uspeo da sagledam realnost. Nisam niakakv mesija, nikakav genije, a godine su prošle pa onaj vunder kid koji je objavljivao knjižice očigledno nije izrastao u ništa posebno.

Zbog svega navedenog, moram da se odjavim.

Dosta mi je.

Hvala svima koji su bili tu uz nas, a posebno članovima fan kluba (posebna zahvalnost za broj 000007). Ako je iko imao ikakve koristi od ičega što sam izrekao i isklesao, drago mi je.


Nema potrebe da se upisuješ, mejlovi neće stizati.

Gasimo profil na Ko-Fi stranici. Hvala svima koji su nas podržavali do sada. Od danas više ne možete da bacite kosku Sobakaistima.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: April 2, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.