22:09

Bio sam u pozorištu.

Tamo sam poslednji put bio na pred 2020-tu godinu. Gledao sam predstavu kojoj ne mogu da se setim imena, ali urađena je po liku iz onog mađarskog crtaća. Onaj tip sa velikim nosem i dugačkim mantilom. Bila je dobra predstava. Svakako zabavna, jer nasmejao sam se nekoliko puta (na gorčinu koju sam osetio gledajući na sceni inserte iz realnosti).

To je bilo,
bilo u Subotici.

Ova predstava je bila u mom gradu.

A u mom gradu su uvek priče. Ova je zanimljivija od same predstave, a desila se kod vojske, tamo bliže portirnici. Hodao sam sa rukama spojenim u džepu pod stomakom i kapuljačom od ponča na glavi, sa zelenim, pletenim šalom (tek on je priča!), navulenim do ivice naočara.

Primetio sam ih mnogo pre toga, ali nisam se obazirao na to. Figuru levog policajca poznajem odavno, mnogo puta smo se ovako mimoišli na ulici, a sećam se da je jednom došao u Ljubitelj i naručio je nešto od Džudajs Prajs, ako se ne varam. Tek kada sam im se približio, uvideo sam da je njegov saigrač policajka sa repom svezanim ispod kačketa.

Kada sam im prišao na nekoliko koraka, učinili su mi se zbunjenim. Policajka je zaostala iza starijeg kolege i obratila mi se sa dobro veče. Zakoračila je ka meni. Pomislio sam makar oni bi trebalo da nose maske. Stariji mi se obratio, ali već sam po automatizmu počeo da zadižem pončo kako bih izvadio novčanik iz džepa farmerki, koje su taman toliko suke da mi se na nogama ocrtavaju telefon i novčanik kao zasebni, dodati delovi moje konzole. Stariji je prokomentarisao kako vidi on, ali ne može da prepozna ko je to maskiran.

Njegova koleginica je nalaktila rokovnik, rekao bih tačne dimenzije, debljinu papira i sve ono što bi jedan strastveni korisnik ovog formata mora da zna, ali samo ću reći da je bio plave boje, ili se makar meni tako učinilo. Držeći je palcem prilepljenu za praznu stranu, prepisivala je broj sa poleđine lične karte. Podigla je veliki smartfon bez maske. Rekla je da moraju da me provere.

Moрамо да урадимо прверу.

rekla je, možda

Stariji me je pitao odakle sam i u kojoj ulici živim.

Oд којих си ти тамо…?

Stefanović. Učinilo mi se, trzaj oko usana. Pomislio sam da se u tom trenutku setio kako sam mu na veresiju rolao dve staze i jedan tepiščić 1.20 x 1.70.

Eне, и зовеш се Стефан. Стефан Стефановић.

Znači dupli Stefan, poentirao je stariji. Dupli, potvrdio sam mu.

Sve je to zbog ponča. Nije prvi put da me policajci nasumično zaustave i pitaju za dokumenta. Dešavalo se i da me pretresu. Ali nikada u mom gradu! Nikada ovako na sred ulice, bez povoda. Pomislio sam da bi trebalo češće da šetam, izgleda da su me zaboravili, a već dve godine nosim ovaj pončo, pa to mi je poklon iz Meksika, neću zbog vaših tripova da ga držim u ormanu.

No, nije bilo zbog ponča. Shvatio sam to kad su zaustavili još jednog momka. Dolazio je iz grada i podjednako se iznenadio što se od njega nešto traži. Sad je već bilo glupo, jer stajali smo na sred šetališta i ja sam morao da se pomerim ka travnjaku da bi neke dve žene prošle. Nisu propustile da me dobro odmere. Ali to mi nije smetalo, bio sam nevin, a ovo je svakako nesvakidašnji prizor u 18 časova u glavnoj ulici Gornjeg Milanovca. Jedna od njih bila upornija u zagledanju – nos joj je virio preko ivice maske.

Bilo je smešno, ali puno reči je tu prećutano. Mogao sam da pitam zašto me zaustavljaju i zašto traže moje podatke, ali imam razumevanja, oni rade svoj posao, a meni nikada nije smetalo da mi se ime širi po papirima različitih formata i namene. No, nekako je bilo izlišno, ta suzdržana dramatičnost, da uvežbana komunikativnost. Policajka je pisala krupno, nije štedela hartiju. Oni su morali da odrade svoj posao. Bio sam statistika: još jedan bez dosijea, još jedan koji će proći bez ozbiljnijeg pomaka za njihovu litero-igru. Ja sam samo još jedan NPC u njihovim radnim vekovima.

Policajka mi je pružila ličnu kartu.

Слободан си, Стефане.

Ta rečenica. Bum. Čuo sam kratak džingl koji mi je oglasio da sam postigao ačivment. Čuo sam reči koje sam ponavljao u sebi. Neko drugi ih je izgovorio. Slobodan sam.

Do tog trenutka sam koračao u jednoj priči. U glavi, kao u onoj vrećici iz Azula, sudarale su mi se misli. Sve su bile različite, ali vrtele su se oko istog pitanja, vučene njegovom težinom. Gruvao sam ih u glavi, kroz korake, ponesen inercijom tela na pločniku. Nisam se nadao ovom uspehu.

Hvala policiji Gornjeg Milanovca

No, i da mi nisu asistirali u ovom pohodu, ništa im nisam zamerao. Premali je ovo grad. Ne bih mogao tako da živim. Već me sve guši: od dima koji razmeravaju ulična svetla, do ljudi sa kojima moram da komuniciram o nečemu što nije litero-igra. Nema tu mesta još da se ljutim na službenike.

To je kao kad vam poskupi struja, a vi se izvičete na klinku koja dolazi da vam fotka strujomer. Vi niakda nećete doći do onog koji donosi odluku, samo se istresate na onom prvom, najniže zaposlenom, koji izvršava. Još uvek nisam dotle došao, ali definitivno pucketam.

Naravno, nose i oni svoj deo odgovornosti, ali o tome ne bih večeras, barem ne u ovom tekstu, jer mislim da treba naglasiti koliko je bio važan postupak policajke. Iako smo jednom drugo samo prazni susreti u mnogoigri, ona i ja smo praktično posmatrači, njena rečenica je ostvarila cilj. Prešao sam taj deo.

To je ono najbolje kod litero-igre, što ne znaš odakle će impuls da dođe. Ovog puta, prepoznao sam ga odmah.

23:12

Počeo sam o predstavi, ali sam otišao daleko.

Gledao sam komediju “Brat”. I o tome imam svašta da kažem.

Ali mi se to sad ne radi.

Možda malo kasnije.

Evo fotografije, kao uloga.

Imam stvarno svašta da kažem, ali bih voleo da to uradim sa odmakom od jedne noći i dovoljno prostora za glumce, autore, čitaoce, i pripdanicu policijskih snaga.

Ovo je sasvim dovoljno za večeras.

Sa obzirom kakav je dan bio, i od koga je tekst – puna kapa!


Biće sve bolje i zanimljivije, a best of stiže na mejl koji upišete u ponuđeno polje pod tekstom:

Može koska, a može i kafica. Donirajte, podržite, nahranite, udomite na Ko-fi stranici.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: February 5, 2021

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.