Mislio sam da ću drugačije reagovati na karantin.

Nikada mi nije smetalo da čitave sedmice provedem u samoći. Uvek sam imao šta da radim, neki izvor zadovoljstva koji me je čuvao od bespotrebnog druženja i viđanja sa ljudima, ali strah da ću nešto propustiti, pogotovo da neću staviti šešir njegov i uzeti ulogu A. Kanea na nekoj od svirki, terao me je van, na ulicu, u realnost koja najčešće ne bi bila ni blizu onoga što sam očekivao.

Sada tog straha nema. Ne propuštam ništa, jer ništa se i ne dešava. Život se sveo na održavanje, a ja živim tako već tri godine, spajajući dane od jednog događaja do drugog, krpeći se sitnim honorarima i skromnim donacijama od meseca do meseca. Odjednom, uviđam da sam se sve vreme spremao za ovaj trenutak.

Saosećam se sa svim ljudima koji su se našli u novoj situaciji. Mnogi nikada nisu bili primorani da zaista budu sami sa sobom, nikada se nisu posvetili sebi i prepustili se onim mislima koje neprestano vrebaju u pauzama između serija (zbog čega Netfliks automatski prebacuje na sledeću epizodu, preskačući uvodnu špicu i krateći odjavu). Mora da je strašno odjednom se naći pred sobom, okružen samo istovetnim vremenom koje treba ispuniti nečim što nije prisustvo drugih ljudi.

Mnogima je ovo prvi put da su se našli pred neizvesnom novčanom situacijom. To tek razumem. Prvo onaj osećaj straha koji se javlja kada preračunate da vam je samo za najosnovniju egzistenciju potrebno minimum sto evra mesečno, a da ne pominjem račune za interent i telefon, koje sada ne mogu da otkažu, jer su potpisali ugovor u doba kada su očekivali da će sve funkcionisati normalno, a naplata stiže, svakog petog u mesecu, bez obzira na situaciju u kojoj su.

Brzo će uvideti koliko je toga čega mogu da se odreknu.

Ipak, osećaj neostvarenosti će ostati. Glas kojim su se do sada bodrili da su bolji od drugih jer privređuju i zarađuju svojim radom, odjednom ih više ne hrabri, već im govori da su propalice, slepci, nesposobnjakovići, obične gnjide koje zavise od drugih. Odjednom, titula koja je prerastala radno vreme i širila se na njihov život više ništa ne znači. Njihove sposobnosti nikome ne trebaju. Odjednom, njihovo zanimanje nije pravi posao.

Do pre tri meseca, provodio sam dane neprestano očekujući onaj trenutak u kojem me sve sustigne. Nekada bih se probudio i taj osećaj bi već bio tu. Nekada bih uspeo da preguram ceo dan, ohrabren iznenadnim naletom samopouzdanja i produktivnošću koja ga je pratila. Dešavalo se da sastavim i celu nedelju tako, ali taj osećaj je uvek bio u blizini, vrebao je trenutak slabosti zbog kojeg bih potonuo na dan, dva…deset. Osećaj da sve što radim je uzaludno, da je moje znanje nepotrebno, da traćim vreme jureći za nečim što ne postoji, verujući u fikciju koja je svakome, ali baš svakome, zabavna kao anegdota, ali potpuno besmislena kao životni poziv i razlog za trud.

Shvatio sam da nešto nije u redu kada sam na Reditu pronašao grafikon na kojem je neki tip prikazao broj suicidnih misli pre i posle terapije. Pre nego što je počeo da ide na terapiju, imao je i po pet-šest suicidnih misli, dok se grafikon spuštao i potpuno nestajao sa danima koji su usledili nakon odlazaka na terapiju. Shvatio sam tada da bih mogao da napravim svoj grafikon, jer sam do tog trenutka, barem jednom dnevno, razmišljao o samoubistvu.

Protiv samoubistva

Tako je trebalo da se zove tekst koji sam planirao da napišem zarad svog ozdravljenja. Suicidne pomisli mi nikada nisu bile problem, nikada se nisam zaista prepuštao planovima kako da se ubijem, nikada nisam otišao dalje od razmišljanja o tome koja bi metoda bila najefektivnija i najbezbolnija. Ali sam razmišljao o tome, barem jednom dnevno.

Sustigla bi me činjenica da sam poslednji put primio platu u februaru 2018-te godine i da od tada živim bez ikakvih stabilnih finansija, a to bi bio sasvim dovoljan razlog da pomislim – sve bi se rešilo kada bih se ubio. Bio sam previše osetljiv. Obična šala ili opaska, čak i na tuđi račun, bacala bi me u krevet gde bih ležao, tupo zureći u zid, zahvalan što u svojoj blizini nemam ni jedan predmet koji bi mogao da mi oduzme život dovoljno brzo i efektivno da se prepustim tom porivu. U tome mi nije pomagala preterana briga mojih najbližnjih, komentari moje majke da je ona u mojim godinama već imala dvoje dece, pitanja mog oca šta planiram da radim u narednom periodu, savetovanje mog brata o poslovima kojima bih mogao da zaradim dovoljno da bih nastavio da se igram Sobakaista. Ništa od toga mi nije pomagalo.

Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih nikada nisam ozbiljno razmatrao mogućnost da se ubijem je činjenica da još uvek nisam ostvario nešto zbog čega bih bio upamćen. Sve što imam su priče o nečemu velikom što stvaram, ali ovo vreme traži proizvod, ideju sa etiketom i bar kodom koji će biti očitan i naplaćen. Sve što sam uradio, pripada internetu. Nema mog velikog dela, master rada, remek dela kojim sam zaokružio svoj opus. Verujem da su to Sobakaisti, ali nema tog konačnog proizvoda iz Sobakaista zbog kojih ne bi bilo šteta ni da umrem, zarad veće, posthumne popularnosti mog dela.

Drugi, često i jači, razlog protiv samoubistva su ljudi koje volim. Ne želim da ih povredim. Još tokom studiranja, jedan prijatelj mi je rekao: “Meni da nisu živi matori, ubio bih se danas”. Činjenica da nas roditelji, odgovornost prema njima i kakva-takva ljubav, vezuju za život je podjednako tužna i radosna. Pomišljam koliko bi takva odluka upropastila živote onih do kojih mi je stalo i odmah odustajem od pomisli da uradim nešto slično, ali ne odustajem od razmišljanja o tome, čak i kad želim.

Mogućnost da sagledam ovu temu iz više uglova, omogućila mi je ova epizoda Agelastovog podkasta, koju preporučujem svima koji žele da prošire svoj opus suicidnih razmišljanja:

A sad smo svi u istoj situaciji.

Naravno ne svi i naravno ne u istoj situaciji, ali mnogo više ljudi nego ranije živi život sličan onome kakav sam ja živeo, samo bez onih razloga za motivaciju i rad koji nije instant novčano nagrađen.

To što sam počeo da zarađujem kao onlajn nastavnik srpskog mi je mnogo pomoglo po pitanju samopouzdanja i osećaja samoodrživosti, ali nisam zaboravio odakle sam došao i kako sam se osećao pre toga. I tada sam znao šta želim i šta hoću da radim u životu, a činjenica da sada imam nekakav opipljiv plan i prihode mi pomaže da ne potonem nazad u onaj osećaj nesposobnosti.

Zbog toga nikada nisam bio produktvniji. Možda preterujem, jer u apsolventskoj godini, kada sam živeo u Studenjaku za 7000 din mesečno koji su pokrivali i smeštaj i hranu za mesec dana, provodio sam sate pišući, svirajući, izmišljajući, praveći kostur za ono što su danas Sobakaisti sa glavom i repom. Ali u poslednja tri meseca sam najproduktivniji od kada sam izabrao da mi je ovo posao, da su Sobakaisti moj životni poziv. Prešao sam trećinu Slovenije u 15 dana dugoj turneji, objavio dvadeset tekstova, povećao roman za skoro 10.000 reči, snimio sam i izmontirao gomilu materijala koje ću tek koristiti, održao sam 56 onlajn lekcija.

Prvi put u životu se ne opterećujem rezultatima već radim koliko mogu, po planu koji me ne opterećuje, i stižem više nego ranije: čitam, pišem, igram se, gledam, učim. Prvi put od kada učim strane jezike, vezao sam više od 7 dana svakodnevnog učenja na Duolingue.

Ne likujem nad situacijom u kojoj su drugi ljudi. Ne nabijam im na nos to što su verovali u kapitalizam i sistem. Ne govorim im: “Jesam li vam rekao?!”. Ali mislim o tome i nadam se da će i oni doći do spoznaje svih problema koji se tiču njihovog života. Sada, više nego ikada, jasno je da smo mnogo bliži onom čoveku koji prodaje “Lice Ulice”, nego nekom bogatašu u skupim kolima. Sada oni znaju cenu slobode, jer ja ne osećam kako me banka gazi po prstima kao njih. Sada ne mogu da kažu – trebalo je da nađeš neki pravi posao.

Imam novi parametar kojim merim sreću.

Sigurno da postoje bolje formule od ove, ali našao sam način da instant sagledam svoj život i spoznam da li sam srećan. Postavim sebi ovo pitanje: “Ako bih sada umro, da li bih umro srećan?”.

Sreća je dugoročan osećaj, nešto što traje van trenutnih problema u kojima ste. To je osećaj zadovoljstva zbog postojanja i mogućnosti da živite. U tom smilu, ako bi trenutak smrti došao baš sada, da li biste umrli srećni.

Moj odgovor je da.

Makar zbog poslednja tri meseca života, u kojima sam bio ono što jesam više nego ikada, osetio sam i spoznao koliko mi je život dobar i koliko je razloga zbog kojih sam zahvalan i srećan. Zaista, ja sam srećan čovek.

Pokušavam da ućutkam Kanea, ali ne mogu, dovikuje mi iz pozadine: “Ja sam vrlo srećno dijete”.

Koliko god bio lud, koliko god se plašio onoga što ide sa sudbinom koju sam odabrao, ne odustajem od igre, jer me ona čini srećnim.

I vidim, više nego ikada, vreme je da promenimo pogled i doživljaj sveta. Ako nešto dobro može da dođe od ove pandemije, to je uviđanje nekih istina: trebaju nam drugi ljudi.

Trebaju nam oni koji stvaraju, pričaju, sviraju, pripovedaju… Trebaju nam oni koji nas podučavaju. Trebaju nam oni koji nas leče, oni koji nas brane, oni koji nam pomažu. Trebaju nam oni koji rade ono što umeju, najbolje što mogu, onda kada je potrebno. Preporučio bih ovaj tekst na portalu Vox Feminae koji je ovu činjenicu mnogo bolje sročio od mene ovde.

Ovo je ipak bio samo dnevnički zapis Igrodršca litero-igre.

Ja se i dalje igram.

  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: April 6, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.