15:01

Ponedeljak je 5+.

Slušam Dimitrija Dimitrijevića, novu pesmu – Kamen.

Uspeo sam da otpišem nekoliko važnih zadataka sa dnevne liste. Svi vi koji ne znate o čemu pričam – zavirite na Instagram stranicu Sobakaista, gde u dnevnim pričama možete pronaći fotografiju papirića na kojem su ispisani današnji zadaci.

Banka. To je bio jedan od težih zadataka. Odvikao sam se od bilo kakve birokratije. Već godinama ne podižem novac, jer primanja nisam ni imao, pa mi je banka koristila samo za povezivanje PayPal računa na karticu koju neću koristiti, te je manja šansa da će mi neko ukrasti novac koji ni nemam.

Danas sam bio u banci. Prvo u mojoj, gde sam čekao 13 minuta na red, a onda proveo još nekih 15 u uplaćivanju i pribavljanju informacija o elektronskom računu koji mi je potreban zarad ređih susreta pred šalterom. Dobio sam sve potrebne informacije, a onda sam otišao u drugu banku.

Tamo sam čekao oko 8 minuta ispred vrata, a onda još 20 minuta da budem primljen pred šalterom. I drugi su čekali. Jedna žena se okrenula ka meni, i uprkos ogromnim slušalicama koje sam nosio na glavi, rekla mi je: “Čekam već pola sata ovde… Mora da je neki kredit…”. Hteo sam da kažem da mi je žao ili da sledeći put ponese neku knjigu, ili barem slušalice. Mogao sam da joj ponudim da mi se pridruži u slušanju 71. epizode podkasta Pojačalo u kojem slikarka Ružica Milutinović govori o svom razvoju od ekonomiste do samostalne slikarke. Umesto toga, rekao sam: “pa… dobro…” i vratio slušalice na uši kada se ona okrenula, vidno razočarana mojim manjkom empatije.

Moja komšinica radi u ovoj banci. Pitala me je kako mi je majka, da li sam ovde i šta radim. Osmehivao sam se ispod maske brenda “Trugoods“. Uplatio sam novac, zahvalio se i izašao napolje.

U banku sam išao da bih platio novi strip Borisa Stanića, koji mi je stigao poštom za vikend. Ako niste čitali komentare Stefana Psa o Stanićevim stripovima Radosav i Atentat, s one strane patnje, možda niste svesni da delite prostorno-vremenski kontinuum sa jednim od najznačajnijih strip autora ovog podneblja. Posebno je važno kada jedan takav umetnik objavi samizdat. Samizdati su uvek vredniji, jer ne podležu zakonima tržišta i očekivanjima izdavača. Naručio sam njegov novi strip Đogul Tiranin čim sam video vest, a Boris je bio dovoljno poverljiv da mi ga pošalje običnom poštom, bez obaveze da platim po preuzimanju pošiljke.

fotografija: Boris Stanić

Imao sam sreću da ga upoznam. Tekstovi na Devetom oblaku su mi omogućili da ga kontaktiram, bez osećaja nametanja ili neke snishodljivosti koja me stalno prati kada pišem mejlove ljudima koji me ne poznaju. Nakon virtuelnog upoznavanja, sreli smo se u Pogonu, u Pančevu, jednom kada sam bio kod Ljubičica u studiju, završavajući poslove oko štampe i Lajkinih snimanja.

Dok je Di-džej testirao ozvučenje na tonskoj probi, Boris i ja smo pričali o stripovima, njegovom iskustvu u Kini, Pančevu, Gornjem Milanovcu, Sobakaistima i svemu što dolazi. To je bilo pre dve godine, isto u septembru. Od tada se nismo videli, ni čuli, sve do ovog stripa. Razmišljam kako da još bolje izreklamiram njegov rad, odnosno kako da ga povežem sa litero-igrom.

Dok se to ne desi, slede mi oni ostali zadaci sa liste. Imam još dva časa do gašenja programa, a pre toga niz od makar 5 vrlo važnih stavki koje konačno moram da rešim da bih osetio da napredujem.

Kroz šest minuta biće pola 4. To je pravo vreme da se ostvare planovi.

20:19

Ponedeljak je 4- za sada. Мislim da mi je sredina dana procurela između kuvanja, obroka i kratke dremke koja se otegla na sat vremena. Ipak, više od polovine zadataka je završeno, pa se dan može smatrati uspešnim.

Najviše me raduje što sam istrajao uprkos izazovu. Slovo Ч, kao čelendž, nosi 4 stalna zadatka:

  • Post – pravilna ishrana u otvorenom prozoru od 8 sati i suzdržavanje od hrane u preostalih 16 sati.
  • No fap – izazov koji svedoči o mojoj zavisnosti od pornografije ili makar sadržaja koji izaziva seksualno uzbuđenje koje, nakon kratkotrajne naslade, ostavlja prazninu i obara u krevet.
  • No šuger – Reci NE šećeru, najrasprostranjenijoj drogi 21. veka. Kada pomislim na overdoziranja napolitankama i čokoladnim medaljonima iz Slatke kuće, pripadne mi muka. Imao sam periode depresije koji su mireni stalnim unosom slatkog, najčešće direkt iz kantice Krem-krema (navodno pravljenog po staroj recepturi Eurokrema PIK Takova). Iznenađujuće, ali uspevam da odolim. I čitave nedelje ne pojedem ništa što u sebi ima šećer, nikakve kupovne proizvode, nikakve čokoladice i bombonice. Desi mi se po neki sladoled, ali i to retko, samo u krajnjoj nuždi. Za sve ostalo tu je med i džem od smokvi.
  • No depra – Ne verujem da je to u mnogome do mene, ali ipak se obradujem svaki put kada mogu da štikliram ovaj zadatak. Previše vremena sam proveo zureći u plafon, previše vremena svaljen u krevetu, previše vremena obeshrabren životom. Izazov je biti bolji od realnosti.

Pola devet je, a ja sam prilično ubeđen da ću izvršiti glavne zadatke sa liste. Opet sam preskočio fan klub, audio i video sadržaj, a može se reći da su mi to najvažniji zadaci u poslovnom smislu. Ne znam zašto neprestano odlažem to obraćanje članovima Internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti, kada znam da i oni žele da čuju šta se dešava, kada znam da bi i oni bili srećni da dobiju neku informaciju dokle sam stigao sa igrom.

Uradiću to, nema sumnje – samo kada?

Možda već večeras, kada završim sa časom… U 10 imam susret na Skajpu sa Nikolom. Nastavljamo tamo gde smo stali pre dve nedelje. Posle toga, ako budem imao volje i snage, mogao bih da načnem video materijal…

Mada je bolje da čitam dok ne zaspim, jer bi mi trebalo makar sat vremena lufta između sna i gledanja u ekran. Živim nezdrav život, ako pitamo moje oči.

E, počeo sam da gledam 37. epizodu Agelastovog podkasta. Gost je Oliver iz KKN-a. Epizoda počinje pričom o Kišu. Prestao sam da slušam KKN pre nekoiko godina, čini mi se da više nemaju šta da mi ponude, iako neka od najboljih sećanja sa svirki vezujem za njih. Tu prvenstveno mislim na moj prvi izlazak sa Ž, kada smo otišli na njihvou svirku na nekom splavu. Ljubili smo se u prvom redu. Ona je bila mnogo veći fan od mene, ja sam bio onaj tip što stoji iza devojke koja se uvija i preliva od muzike. No, to je nevažno za ovu priču, jer priča o Kišu i o Oliverovom poznanstvu sa njim neće nikako učiniti KKN opet interesantnim. Posle Prekida stvarnosti, sve mi to zvuči na isto. Ali svakako želim da poslušam razgovor do kraja. I zahvalan sam Galebu što ima ovakve emisije, stvarno, iz epizode u epizodu sve je bolji.

Sada ću se odjaviti, jer na listi imam zadatak – Интерњет. To je onaj deo posla koji me stigne jednom u 10 dana, nakon stotine nanizanih kartica u veb pretraživaču čije konzumiranje odlažem do ovakvog trenutka. Previše ih je, moram da ih sklonim u ovom čitalačkom talasu koji kreće za 2 minuta.

Pišem posle, verovatno.

00:11

Odjavljujem se, brajo moj. Nemam ništa više da kažem o današnjem danu. Sve sam mu dao, sve sam učinio za njega.

Laku noć.

[…]

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 7, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.