Najpopularnija igra na svetu koja mnogo toga govori o nama

Ja sam jedan od onih koji preskaču sve sport kanale na TV-u, strašno se dosađujem u kafićima gde se gleda utakmica, a već odavno mi nije stalo ni do jednog kluba ili tima, bez obzira čiji grb ili zastavu nose na dresu.

Ipak, imam puno toga da kažem o fudbalu. Provodim vreme sa ljudima koji ga treniraju, družim se sa onima kojima je to profesija, ubijam vreme sa onima koji ga igraju samo na konzoli, pa sam stalno izložen tom sadržaju, znam koji je igrač uleteo sa dve noge drugom igraču, video sam fotke delegacije tog kluba u bolničkoj poseti povređenom igraču čija je ugipsana noga ležala na krevetu neke beogradske ambulante, posebno pometene za ovo fotkanje. Voleo bih da nemam sve ove informacije, ali fudbal je toliko prisutan u našoj svakodnevici da je prava šteta što ne živimo u Brazilu.

Zbog toga sam drugu epizodu podkasta “Dodatna nastava” posvetio baš fudbalu i priči o njemu kao igri, kao i sećanjima za koje me ova igra vezuje. Uz tu priču sam umiksovao i muziku iz igre “FIFA 2020”.

Povežite se sa Radio Dogvilom za nove epizode

Reakcije koje sam dobio na ovu epizodu nisu bile baš ohrabrujuće…

Pomenuti prijatelji i prozvani članovi internacionalnog fan kluba litero-igre “Sobakaisti” nisu bili baš oduševljeni mojim zapažanjima kako kada govore o omiljenom klubu – govore u prvom licu množine, kažu “mi smo pobedili”, iako je sve što su uradili za tu utakmicu bila kupovina piva i grickalica. Navijali su kroz dim od cigara, psujući svaku grešku “svog” tima, radujući se greškama protivnika.

Nije im se baš svidelo ni to što sam o njihovom omiljenom klubu govorio u političkom kontekstu. Ljubav prema fudbalskom klubu, prema timu od određenog broja igrača koji igraju određenu igru, toliko im je važna da ne mogu da prihvate ikakva problemska mesta. Ponašaju se kao da su zaljubljeni, ignorišu svaki znak da u toj vezi postoji nešto iskrenuto, nešto pogrešno kao tenk ispred fudbalskog stadiona.

Nosim dres sa brojem 13

Razumem ih. Saosećam se sa tom slepom ljubavlju koju gaje prema jednoj igri. Pa i meni je tako sa litero-igrom! Uveren sam da je ona nešto najbolje što se pojavilo na svetu i svaka kockica koju dodam u njenu gradnju mi se čini kolosalnom i dovoljno važnom da joj posvetimo čitav serijal “Kulturnog dnevnika”. Zato me zaboli kada dobijem ovakav komentar, iako se pravim da sam potpuno kul sa tim:

Dva sata nakon objavljivanja epizode stiže ovakav komentar od člana internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti sa brojem 001300

Nisam pominjao drugi klub, po kojem se delimo na ove i one, zato što nije bio aktuelan u trenutku kada sam snimao epizodu. Nisam imao pojma da je taj klub odigrao utakmicu pred 20.000 dece. To bi bila posebna priča u epizodi, jer bih i sam bio navijač kada bi navijanje izgledalo tako, a stadion bio bezbedan za decu.

Verujem da je fudbal kao igra dovoljno bliska običnim ljudima da može da posluži u mnogo više ciljeve nego što je zaklon za dilovanje, nasilje, novčane malverzacije i političke zicere. Učim od fudbala kako jednu igru učiniti bitnom kako onima koji je igraju, tako i onima koji navijaju.

Nastavljam da radim na litero-igri. Šutiram penale sam sebi. Igram deset-devet u napucavanje. Nosim dres sa brojem 13, “Стефановић” izvezeno plavim slovima. Moram da pobedim samog sebe u ovoj igri.


This image has an empty alt attribute; its file name is Ko-fi_Logo_RGB_grey-1024x372.png
Donirajte nam pseću hranu preko Ko-fi platforme ili na paypal.me/sobakaisti
  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 30, 2019

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.