15/3/2020

Ništa nije drugačije nego inače. U sobi sam, za računarom, pišem. Viđam ljude samo kroz prozor. Moj brat i njegove dve ćerke se igraju u dvorištu. Mahnem im. Povučem zavesu. Izađem iz sobe po hranu. Jedem na brzinu. Ispijam pune čaše soka od cvekle, šargarepe i jabuka – to je za imunitet; litre limunade – to je za osvežavanje i povećanje C vitamina u organizmu; zeleni čaj – to je za koncetraciju i radi priče.

ja u prirodnom okruženju

Trebalo bi da se ponašam odgovorno, ipak sam osoba koja je u poslednjih 7 dana prošla kroz 5 gradova, u kontaktu sa najrazličitijim ljudima, od sakupljača peronskih žetona na beogradskoj autobuskoj stanici, do prodavca suvih šljiva na mlečnoj pijaci u Subotici. Trebalo bi da se zaključam u sobu i da ne izlazim napolje u narednih 20 dana, sve dok ne utvrdim sa sigurnošću da nisam opasnost po druge.

Trebalo bi da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa majkom. To bi sigurno bilo blagotvorno, makar po moje mentalno zdravlje, ali u isto vreme bih izbegao mogućnost da je dovedem u smrtnu opasnost kao prenosilac “najsmešnijeg virusa”, koji mnoge ljude ne može da nasmeje.

Ne kapiramo foru…

Ali ne ponašam se odgovorno. U petak sam izašao u grad, sedeo sam u “Servisu” sa dva ortaka od kojih je jedan juče odleteo za Ameriku preko Instabula. Poslao sam mu poruku na zajedničku mesendžer grupu. Sad ćemo da se sprdamo na temu mogućnosti da je završio u karantinu. Mogućnost je realna, fore i nisu toliko smešne, ali ipak ćemo to da radimo, kao što smo izašli u petak, među ljude naših godina, sa istim bolom u kurcu nad opasnošću koja kruži.

Ipak, nije sve bilo tako bezazleno. Može se reći da sam bio na oprezu, ali tek nakon što sam se rukovao sa konobarem. To je bilo prilično neočekivano! Iako se u našoj maloj vukojebini svi poznajemo, nije običaj da se rukujemo sa nekim ko nam i nije toliko blizak, a pogotovo što već godinama izlazim u isti kafić i nikada do sada se nisam rukovao sa tim konobarem, međutim, baš te večeri, dok mi je u glavi prigušeni instinkt za preživljavanje javljao da to i nije najpametnija odluka, konobar nam je prišao da uzme narudžbinu, rukujući se sa svakim od nas. Naručio sam malo pivo, a onda sam gledao u svoju šaku, kao Kajl u onoj epizodi Saut Parka. Pomislio sam: ovako se bolesti prenose, i već sam video niz od 20 ljudi koji bi bili direktno ugroženi samo time što sam se rukovao sa ovim čovekom.

Ovo me je nasmejalo u trenutku dok sam bio u Subotici; autor: Z. Stevanović

Temeljno sam oprao ruke. Posle sam obraćao pažnju na to gde ih držim, trudio sam se da se ne češem, ne dodirujem nos ili kosu, a pri pozdravljanju sa poznanicima, pružao sam stisnutu pesnicu uz šaljivi ton: “Bez kontakta…”. Tešio sam se time što je ovo malo mesto i još uvek nema zabeleženih slučajeva, ipak ima koristi od toga što smo izolovani i što nas je autoput obišao, zar ne… Ali nisam sebe korio što sam možda baš ja taj koji je doneo virus i raširio ga među sugrađanima.

Osećam se dobro. Dovoljno dobro da i dalje ne paničim, ali mnogo ozbiljnije shvatam situaciju, naročito nakon što sam poslao poruke mojim prijateljima iz Italije: troje lekara sa kojima sam 2014. živeo na vrhu Brankove. Jedan od njih je u Kolumbiji, radi kao pomoćni lekar, puši vutru i šeta po plaži, kaže da je veća šansa da ga upucaju kao gringa u kvartu gde živi nego da zakači virus. Jedna od njih je u Palermu, radi u bolnici i zabrinuta je koliko još dugo ovo može da potraje. Treći od njih je u Milanu, radi na infektivnoj klinici i u direktnoj je akciji, pa nije loše podeliti njegovu poruku:

Poruka iz Milana

Nisam primer kako se treba ponašati u ovakvim situacijama, jer već sutra putujem nazad u Suboticu, što zvuči vrlo glupo i neodgovorno, ali u moju odbranu: putujem sa namerom da se zatvorim u karantin sa devojkom. Ako haos tek dolazi, radije bih da budem sa njom, nego da proživljavam ovo sam, ne iz straha šta će biti sa nama, već iz potrebe da izbegnem taj naporni osećaj nespokoja i zabrinutosti zbog nečega što je veće i van moje kontrole. Ako mi dolazi kraj, radije bih ga dočekao sa njom, srećan.

Imam plan da pišem i radim kao nikada do sada. Njutn u karantinu piše svoje najznačajnije studije, ekipa iz “Dekamerona” pijanči i pripoveda, bogataši iz Poove priče crkvavaju od kuge, a moj plan je da pišem, snimam podkaste i vlogove, ispijam gorepomenute napitke i čekam. Neće se puno toga promeniti, osim što ću raditi mnogo više nego sada.

čru stori

Pišem sve ovo jer je, pre svega, ovo moj dnevnik, dnevnik Igrodršca koji je u svojoj igrici došao do onog dela kada muzika postaje sve napetija i samo se čeka trenutak kada će se pojaviti glavni neprijatelj, ali pošto ovo nije obična igra, (ovo je litero-igra!), možda je sva ova tenzija samo izneveravanje očekivanja, možda mi se igra samo podsmeva, testira kako ću se snaći u ovakvoj situaciji. Pišem sve ovo, jer nisam primer kako se treba ponašati, ali sreća je što nisam ni neka uticajna ličnost, pa nemam koga da pokvarim svojim primerom. Oni koji me čitaju, podložni su da budu pod mojim lošim uticajem, pa insistiram da na kraju čitanja ipak pogledaju ovaj snimak, jer sa javnih glasila neće čuti ništa korisno i konkretno, od naših predstavnika mogu da vide samo kako izgleda kada maloumni i nesposobni ljudi pokušavaju da saniraju problem u kojem se sažimaju svi propusti njihovog dosadašnjeg rada, pa tako ostaju samo oni koji oduvek rade svoj posao pošteno i kvalitetno, a to su u ovom slučaju novinari, oni pravi novinari koji potpisuju svoje tekstove, oni novinari koje znamo po imenu i verujemo njihovoj reči i delu, jer su u različitim vremenima čuvali svoj kredibilitet. Imamo sreću da je tu ekipa iz Marka Žvake, koje sam već pomenuo u jednom zapisu, a ovo je još jedan dokaz njihovog doprinosa litero-igri, ali i svima onima koji je ne igraju:

Pogledajte do kraja, važno je

Završio bih ovaj zapis sa imperativom: perite ruke, pazite na druge, ne paničite, ali nemam pravo da to uradim, jer sam primer rizičnog ponašanja. Jedino što mogu da vam predložim je da čitate. Ako niste čitali do sada, ovo je pravi trenutak. Ako nemate ništa drugo za čitanje, čak i moji tekstovi mogu da vam koriste, makar zbog toga što u njima citiram druge i delim sadržaj koji je zaista kvalitetan. Kao npr. ova pesma Zlatka V. Stevanovića, objavljena prošle godine u njegovoj zbirci poezije “Dnevnik u osam” (Darma Books):

Trajanje

Koliko god rano ustajao
znaš da ću odvojiti od sna
noć je sve ono što neću stići
moram makar deo da otrgnem.
Zato ću ti reći
pusti sve nek samo stane
magla može potrajati
uz lagan instrumental
sazidaćemo utvrdu u didaskaliji
kuda bismo u razliveno jutro.
Sad je vreme draga
da prezremo dosadu
odgledamo filmove koje odavno odlažemo
i premeštamo iznova
nameštaj po stanu.


U ovakvim trenucima, kada ne mogu da obezbedim sebi dodatna sredstva igrajući Astor Lajku na ulici, vaša pomoć mi je od velike koristi, pa se najsrdačnije zahvaljujem svima koji me podržavaju preko Ko-fi platforme, novim članovima Internacionalnog fan kluba litero-igre Sobakaisti. Donacije su dobrodošle i putem: paypal.me/igrodrzac

https://ko-fi.com/sobakaisti
  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: March 15, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.