26/03/2020

Svaki dan mi počinje tekstom, bilo da su to sažeti zapisi na Tviteru, koje sve više izbegavam zbog sadržine koju ne mogu da varim pre doručka, ili objava na stranici Odvalimo SE Poezijom, koje poezijom usmere misli van ovakve stvarnosti. Kako počinjem u tekstu, tako tu i završavam, pred ponoć, u mraku sobe, sa licem osvetljenim ekranom portabilnog uređaja koji barem jednom dnevno isprskam sredstvom za dezinfekciju, što nikada pre nisam radio.

Danas sam počeo sa ovim:

Željko Belinić, poznat i kao Čovjek Časopis, primer je sobakaiste na kojeg se ugledam. Već godinama objavljuje i promoviše tuđe literarne zapise vredne čitanja. Nije ograničen formom, a njegova čitalačka pažnja je sveobuhvatna, pa pored poznatih pisaca uspeva da pronađe i nove glasove, kako u poeziji i prozi, tako i u FB statusima.

Njegovu objavu od pre tri dana Fejsbuk algoritam mi je servirao baš ovog jutra, dok sam beznadežno preskakao selfije sa maskama, statuse o teorijama zavere i komentare na predsednikova obraćanja br.n, koja ignorišem još od one suzice u oku i izjave ljubavi ljudima od 65+ godina.

Kao i svi drugi korisnici društvenih mreža, učlanjen sam u čitalački klub “Algoritam” iz kojeg mi dolazi sadržaj za listanje, najčešće bezvredan, ali ne i ovog jutra, zahvaljujući ovom kratkom tekstu Nikole Lekića.

Nikola Lekić mi je važan junak u litero-igri Sobakaisti, jer me je sama igra dovela do njega. Upoznali smo se u Novom Sadu, na mom prvom TAKT festivalu, ujedno i prvom muzičkom takmičenju na kojem sam se predstavio kao Astor Lajka. Nakon što sam odsvirao Epsku, on mi je prišao i pitao me iz koje sam priče, a na pomen Sobakaista, rekao mi je da je već načuo nešto o tome zbog prve turneje po Srbiji koju sam napravio godinu dana ranije. Ja sam njega znao kao Papa Dominga, ne znajući da je upravo on čovek iza tog opskurnog bloga na kojem sam ponekad čitao isečke iz priča i zapise većeg obima, a manjeg sadržaja nego što je ova Fejsbuk objava.

Snimak sa TAKT festivala: Prvo takmičenje za Astor Lajku

Uz iznenadne susrete bez jasne hronologije i važnosti, sledeći put smo se našli u Kragujevcu. Ovoga puta ja sam bio publika, a on je bio pisac koji predstavlja svoj roman-samizdat “Trafika“. Otišao sam u Kragujevac u ulozi Andree Kanea, kako bih izveštavao sa koncerta benda “Larska”, ali sam u SKC-u bio već tri sata ranije kako bih čuo Lekića. Bilo nas je tek desetak u prostoriji, broj praznih stolica bi obeshrabrio nekog drugog, ali ne i Lekića kojem smo svi prišli nakon predstavljanja i kupili roman po ceni koju sami odredimo. Neću zaboraviti nekog studenta koji mu je rekao da ima samo 80 dinara, što je bilo dovoljno da dobije svoj primerak romana.

Nisam siguran da li i dalje imam tu knjigu na polici kod kuće, ili sam je nekome pozajmio, po ko zna koji put propustivši da upišem ime, prezime i datum pozajmljivanja, kako sam sebi zapovedao posle svake na takav način izgubljene knjige, ali sada, dok sedim u izolaciji garsonjere u Subotici i pišem ovaj tekst, primerak Trafike leži na polici, među desetak drugih naslova.

Pročitaću je opet.

foto dokaz: Lekićev roman “Trafika”

Prošle su dve godine od kada sam pročitao taj roman, ali i dalje se sećam nekih scena, detalja i likova. Uvek prvo pomislim na onog tipa koji po najvećoj sidži nosi kaput ispod kojeg su ledeni blokovi koji ga hlade. I sam sam radio u prodavnicama i kioscima, znam kako vam priče dolaze pred noge, razmenjuju se kao kusur, uvaljuju kao pocepane novčanice, zbog čega sam verovao svakoj reči koju sam pročitao u tom kratkom romanu. I nije mi bilo važno da li su to bili stvarni događaji koje je Lekić doživeo tokom svoje karijere trafikanta, verovao sam mu.

asocijativni muzički predah, preporuka A.Kanea

Sada mu verujem još više. Litero-igra me vodi kroz narativ koji mi je namenjen, ali kad god povirim u Lekićev život kroz window okvire socijalnih mreža, vidim stvarnost koju bih voleo za sebe, ali sam srećan što ipak nije moja. On proživljava ono o čemu sam maštao, onu stvarnost koju ja dobijam iz druge ruke, istraživanjem, a ne ličnim iskustvom. Njegove mutne fotografije kriški hleba sa iseckanim krastavčićima ili salamom dugmetarom su slike iz Hamsonove “Gladi”. Njegova seljakanja po mansardama i podrumima Beograda i Novog Sada su Fanteovske sudbine po kojima se snimaju najbolji filmovi. Njegov život u hostelu je bio moj cilj od kojeg sam odustao. Ali sva moja maštanja su samo oni najbolji momenti takvog iskustva, bez onih odurnih i turobnih momenata koje život među nepoznatima donosi, život bez sigurnosti, život bez doma.

Zato mu verujem. I sada, šta god da napiše, ja ću mu verovati da se dogodilo.

Nisam pročitao “Person“, njegov poslednji roman, čija se prvobitna verzija odštampana u skriptarnici, rasprodala u “Škripi” pre nego što sam stigao da je nabavim. “Lagunina” verzija tog romana mi je dostupna, ali kako već godinama bojkotujem ovaj lanac knjižara, čekam na trenutak da je kupim od Lekića direktno, izbegavajući da doprinesem profitu monopolista i punjenju državnog budžeta od poreskog udela. Za to vreme slušam prepričavanja tog romana i gledam njegova predstavljanja, poput ovog u Zagrebu na Kruzingu sa Srđanom Sandićem.

Moju godinu u Novom Sadu obeležili su i odlasci u “Škripu“, mali pab u koji verovatno ne bih ni dolazio da Lekić tamo nije radio. Nisam neki pivopija, a ni pabski čovek koji pronalazi prijatelje za šankom, ali sam tamo odlazio sa povodima, na mini svirke, na sastanke sa Tinder devojkama, na obavezne ture sa kaučsurfing gostima iz inostranstva koji su mi na nedeljnom nivou punili garsonjeru na Novoj Detelinari… Zahvaljujući Lekiću, tamo sam imao prvo plaćeno DJ veče u ulozi Andree Kanea, a ta dnevnica mi je pomogla da prespojim trenutak u kojem sam gadno škripao sa novcem.

pisac-maneken

To je njegov termin. Rekao mi je to za sebe u jednom od tih susreta. Za sve ovo vreme od kada se poznajemo, nismo skupili ni deset sati multiplejera, ali razgovori su nam uvek bili iskreni, bez zadrške. Iako je on skovao taj termin sa podsmehom prema svojoj spisateljskoj karijeri, meni je prva asocijacija bila knjižica “Manekeni“, Bruna Šulca, i to baš ono crveno “Radovo” izdanje, čime mi je Lekić postao deo tog neverovatnog narativa i stila koji je Šulc imao. Zbog toga ga vidim kao jednog od likova iz njegovih priča u kojima sve može da se dogodi, pa i da bude deo dokumentarca o nekome drugom. Uvek se obradujem kada se sretnemo. On je jedan od onih ljudi koji me zovu Lajka, što me podseti kako smo započeli ovaj multiplejer.

U danima kada jedni drugima preporučujemo filmove i knjige, moja je preporuka Nikola Lekić: on, čovek, pisac-maneken, i sve što ide uz njega, od ovakvih ogovaranja sporednih likova njegovog života, do njegovih statusa na fejsbuku i kolekcija fotografija tostova. Za mlade pisce se u zaključcima navodi kako njihova najbolja dela tek dolaze, ali najbolji Lekić je baš ovaj sad, taj isti lik iz dana u dan, sa svakom novom rečenicom – to je najbolji Nikola Lekić, pisac-maneken, pa ga zato treba čitati, jer ćemo onda imati čime da se hvalimo kad ga objavi “LOM”.


Dodatak od 19. aprila 2020. godine: Intervju Nikole Lekića sa Majom Šušom u emisiji U svojoj bašti 017.


Ako igrate litero-igru, bacite nam kosku na Ko-Fi platformi; psi su gladni.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: April 19, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.