16/3/2020

U autobusu za Suboticu. Slušam Digitalni kasetofon, epizodu sa “Klot ljudima“. Milan kaže kako niko ne prati scenu. Kane me svrbi pod šeširom. Stavljam ih na listu za odstrel u nekom od narednih tekstova.

Na putu sam za Suboticu, u Feniks Giz autobusu koji ide za Novi Sad. Među desetak putnika, barem šestoro su, po mojoj proceni, +50 godina. Sedimo razdvojeni, na bezbednom razmaku. Samo jedna baka nosi masku. Mi ostali smo debili.

U autobusu na putu za Suboticu tuče radio program, istovetna lista koju čujem u svakoj vožnji. Ništa se nije promenilo, osim vesti, koje i dalje počinju sa prenošenjem reči jednog čoveka, duboko potresenog našom nedisciplinom. Jutros sam pročitao ovaj tvit, ostao mi je kao najbolje opisana situacija:

Trebalo bi zaustaviti autobus i sve putnike, osim bake sa maskom, upucati u potiljak.

Možda je bolje da nas jednostavno utuku kundacima… jeftinije je. Proizvodnja oružja je ionako u krizi, a inaćenje je skupo, troši se municija, stoku poput mene je bolje prevaspitati batinama, udarcima tvrdog kundaka ili gaženjem čizmama… o tome razmišljam u autobusu za Novi Sad, na putu za Suboticu, u prvom danu vanrednog stanja.

Nema smrti do sudnjega dana.

Na putu za Suboticu razmišljam o toj narodnoj umotvorini kojom moja majka zaključuje rasprave o bezbednosti u toku vanrednog stanja. Ona se ne plaši, tako kaže. Ni ja se ne plašim za nju. Više ne. Kao što znam da nije trebalo da putujem, a ipak to radim, tako znam i da ne mogu nju da ubedim da je izolazija ispravna odluka. Ne mora da se viđa sa komšinicom, kao što ja ne moram da budem sa devojkom koju volim, ali ipak to radimo. Razlika je u tome što bih ja išao i protiv državne zabrane, dokopao bih se severa i da je na ulici vojska… (ovo pišem jer trenutno nema vojske na ulici, pa mogu da se kurčim).

U autobusu za Novi Sad neko se nakašljao u zadnjem delu. Jedna žena se osvrnula. Zagledamo se. Svi se nadamo da nije ono. Trebalo je da ostanemo kod kuće ili makar da nabavimo maske…

Najgore od svega mi je što ću se zaraziti uz ovu muziku, uz ovaj bezlični miks istovetnih glasova i glupavih pesama.

Sad sve je crno poput tvoje kose
I ovi dani neku tugu nose

14:29

Uskoro stižemo u Beograd. Brinem da li će biti mnogo više putnika za Novi Sad… i ovako previše rizikujem, nema potrebe da povećam šanse sa još 30 varijabli različitih godina i zdravstvenog stanja… Još gore mi je što moram da presedam u Novom Sadu, to je još jedan niz rizika, neočišćenih površina i nepoznatih ljudi koji dolaze ko zna odakle, možda baš iz Milana, direktno preko Niša… o tome razmišljam u autobusu za Novi Sad, na putu za Suboticu, prvog dana vanrednog stanja.

Ovo ću čuti u bunilu:

Da l’ ona zna da je plava košulja
Sa četiri dugmeta
Od mene oteta
Plava košulja

A ovo u groznici:

Skini tu haljinu
Baci tu haljinu
Tu na mome ramenu
Skini krila anđela

15:00

Primećujem iz autobusa koji se kreće u pravcu Novog Sada da stariji žitelji Beograda šetaju ulicama bez previše brige. Neki nose maske, većina naočare za sunce.

Pakovanje vlažnih maramica na autobuskoj stanici 90din! Zovite inspekciju!

16:47

Primećujem da je prisutnost starijih osoba na ulicama Novog Sada znatno manja, makar u ovom delu grada gde je autobuska stanica. Primećujem i da se više nose maske. Ovim putem iskazujem čežnju da se opet vratim u Novi Sad i živim ovde.

Ukrcavanje u Saobraćaj Žabalj. Cena prtljaga – 100din. Time ukupan trošak za moje premeštanje iz Gornjeg Milanovca u Suboticu iznosi oko 2000 dinara. Razloženo po stavkama, to izgleda ovako:

  • Autobus GM – NS (Feniks Giz): 850din
  • Prtljag: 50din
  • Vlažne maramice: 90din
  • 100g mini pizza: 60din
  • Autobus NS – SU: 800din
  • Stanična usluga: 90din
  • Prtljag: 100din

Biti u pokretu u sred vanrednog stanja – NEPROCENJIVO.

Poy iz Malog Iđoša od Velikog Dođoša

18:09

U autobusu za Suboticu, na stanici u Bačkoj Topoli, ostajem jedini putnik u vozilu sa 50 praznih sedišta. Besramno vlogujem na sedištu sa brojem 47.

Za manje od sat vremena završiću putovanje, konačno ću biti sa njom.

Stiže mi informacija o prvom zaraženom u opštini Gornji Milanovac. Evakuisao sam se na vreme.

Razmenjujem glasove poruke sa prijateljem iz Španije. Pablo Fernadez (31) kaže o situaciji:

18:51

Stigao sam na svoje odredište. Teglim gitaru, ranac pun elektronskih uređaja (modem, slušalice sa mikrofonom, punjač za baterije, lap top, tablet, GoPro kamera) i vučem najveći kofer koji sam mogao da pronađem u kući. U njemu su zgužvane stvari, još kablova različite primene, monitor i računar.

Ulazim u taksi za koji se ispotavlja da je pogrešan, ne onaj koji mi je poslat, već neki drugi, čija centrala nije u ulici u koju idem, ali sve jedno me odvozi tamo, čime se iznos troškova podiže za još 300 din.

Penjem sve na drugi sprat, ona mi otvara vrata, skidam stvari, tuširam se i završavam pohod ostvarenjem cilja zbog kojeg sam i krenuo uprkos riziku i vanrednom stanju: ljubim je.

Konačno – zajedno smo.


Podrška putnicima namernicima na www.ko-fi.com/sobakaisti. To je ujedno i način da se učlanite u Internacionalni fan klub litero-igre Sobakaisti, koji će vam biti jedina uteha u danima tokom apokalipse

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: March 19, 2020

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.