Igrati Very Easy Mode litero-igre “Sobakaisti” nije lako koliko se čini

Naslov ovog teksta bi trebalo da bude: “Samoigra: Najlaganiji način”. To je ispravan prevod na Originalni jezik litero-igre Sobakaisti, ali pošto nam je cilj da dođemo do što većeg broja publike, pribegli smo SEO podvali – ovaj naslov je mnogo razumljiviji za gejmere među vama.

Glupo je pričati o načinima igranja ako vam sama litero-igra nije jasna, ali reći ću vam iz perspektive Igrodršca, tačnije, šapnuću vam na uvo: “Niko ne pita kako je meni…”. Znam da je bolje da sam prvo objasnio kako funkcioniše igra, pa da sam onda prešao na pojedinosti, ali događaji se prepliću i ovaj momenat je upao neplanirano, jer litero-igra se dešava i kad je ja ne kontrolišem.

Andrea Kane je najlaganiji od svih Sobakaista

Kada igram litero-igru kao Andrea Kane, skoro da se uopšte ne trošim, jar (mana) ostaje na istom nivou, samo je moja krepokost (health) pomalo ugrožena, u zavisnosti od toga koliko se predajem igri.

Trudim se da ne budem pohotan koliko Kane. Trudim se da se ne prepuštam porocima koje Kanea čine takvim likom. To nije najbolji način za igru, jer tek potpunim prepuštanjem mogu da doživim njegovo iskustvo, ali ovako, u svakodnevnom životu, ne mogu da priuštim sebi tu vrstu lagodnosti i bezbrižnosti koja čini A. Kanea takvim likom.

Portret A. Kanea; autorka: Natalija Nikolić (Nata Li)

On je najlaganiji od svih baš zato što nema odgovornost ni prema kome. Njegovo je da sluša muziku, šeta po gradovima, zavodi cure i maše šeširom. Njegova jedina obaveza je da prati muzičku scenu i da piše o njoj onako kako oseća – iskreno, lično, bez zadrške. I najčešće je dobar u tome. Toliko dobar da povremeno dobija preteće poruke.

Ali stvarati za Kanea nije toliko lako koliko se čini. Iako je u pitanju potpuno impresionistička kritika i prilično sirov stil pisanja, pun žargona i psovki, govoriti o muzici je uvek izazov. Zbog toga više pričam o Kaneu, jer hvaleći se njegovim iskustvom, govorim i o muzici koja prožima sve te fiktivne događaje, izgrađene na mom trudu i empirizmu.

Igralište

Kada se igram Kanea, glavno igralište je blog “Šta slušam, a šta mi se dešava“, a od danas i istoimeni podkast na “Radio Dogvilu”. Odlagao sam podkast jer sam u glavi imao idealnu sliku čoveka koji bi mogao da ga glumi, neko sa stvarnim znanjem italijanskog i njegovim uticajem u govoru, nekoga ko bi mogao da baca fore kao Kane, neko ko bi mogao da sedne pred mikrofon naduvan i da bez blama priča o svojim iskustvima, da se hvališa i rasplinjava u digresije.

“Šešir moj” – prva epizoda emisije “Šta slušam, a šta mi se dešava”

Ali dok ne dođemo do takvog idealnog igrača, ja sam taj koji mora da glumi Kanea, ja sam taj koji mora da se igra poluitalijana rođenog 1. jula 1989. godine iz vanbračne zajednice Julije Kane i Dušana Đorđevića. Ja sam taj koji mora da ide na svirke i preslušava toliko muzike da mi reči poskakuju u ritmovima, a pojedine fraze ne mogu da napišem dok ih prvo ne otpevam, istovetnim načinom.

“Čik pogodi koga imam u gepeku”, čujem u glavi Vizelje, a Kane se smeje. Ta igra ostavlja posledice, iako je najlaganija od svih.


This image has an empty alt attribute; its file name is Ko-fi_Logo_RGB_grey-1024x372.png
Donirajte nam pseću hranu preko Ko-fi platforme ili na paypal.me/sobakaisti
  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: September 23, 2019

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.