Treći broj najpopularnijeg italijansko-srpskog časopisa

Kada sam zamišljao kako će se sobakaisti proslaviti ili makar postati stvarniji, maštao sam o časopisima koji će objavljivati njihove radove, čime bi se stvorili materijalni dokazi, fiktivna faktografija koja bi poslužila u daljem širenju litero-igre. Zamišljao sam one časopise koje sam i čitao, preštampavane brojeve “Matice srpske” ili “Polja”, gde sam u naletu motivacije jednom i poslao nekoliko radova. Ali nikada nisam zamišljao italijansko-srpski časopis nastao na Filološkom fakultetu, na lokaciji koja je važna za Kaneov identitet i dizajn njegovog lika. Nisam to zamišljao, a sada vidim da je ovako mnogo bolje, jer gde bi Andrea Kane objavio svoje pesme, ako ne u časopisu njegove katedre, na kojoj nikada nije diplomirao, niti će.

Iza svakog časopisa postoji uredništvo, barem jedna osoba koja je dala svoje vreme, energiju i volju da se ideja pretvori u nešto opipljivo. U slučaju časopisa “Stagiornale” uloga urednice pripada Jovani Tutić, glavnoj i odgovornoj (“redattore responsabile“) za već treći broj časopisa. Sve bolje zvuči na italijanskom, zar ne, pa i niz reči ostavljenih na poslednjoj strani, u CIP odeljku: giornale della Cultura Italiana degli Studenti del Dipartimento di Italianistica della Facoltà di Filologia dell’Università di Belgrado.

Prvi kontakt koji je aktivirao zajednički multiplejer između Jovane i mene vodi od Kanea i njegovog bloga, zbog kojeg je mislila da je Andrea Kane stvarna osoba, njen kolega sa italijanistike kojeg nikada nije srela, pa se pitala kako je to moguće. Ona je i dokaz da gerila marketing, koji koristim u svrhu mapiranja za litero-igru, zaista funkcioniše, jer je primetila Kaneove vinil-stikere zalepljene na kandelabrima u Knez Mihajlovoj mnogo pre nego što smo se upoznali. Od tada je prošlo barem četiri godine i tri izdanja “Stagiornale” časopisa, zahvaljujući kojima je litero-igra dobila svoje prve prevode na italijanski i mesto u štampanoj publikaciji koja se prenosila između Srbije i Italije.

Kaneov stiker

Treća-sreća

Ovaj broj mi je posebno važan.

Broj 3 je simboličan, trojka je uvek imala posebnu moć u književnosti. Prvo izdanje časopisa je delo sreće, drugo upornosti i želje za dokazivanjem, a treći broj je već dokaz da postoji cilj, volja i istrajnost u radu. “Treća sreća” ili na gugl-italijanskom “la terza felicità”. Osim zbog simbolike samog rednog broja izdanja, ovaj broj mi je važan jer u sebi okuplja autore koji su temeljno uticali na moje stvaralaštvo i percepciju književnosti, a i umetnosti uopšte.

Iako smo se Stefan Gašić (Vudemn) i ja zajedno našli u drugom broju časopisa, tek u ovom je, pridruživanjem Zlatka Stevanovića i izbora pesama iz njegove zbirke “Dnevnik u osam”, ostvareno trojstvo zbog kojeg mogu da evociram uspomene na Orfiste, književnu družinu zahvaljujući kojoj sam se radovao svakoj drugoj suboti, iščekujući naša okupljanja i međusobna čitanja. Zbog Orfista su nastali Sobakaisti, možda iz moje srditosti što nikada nismo objavili neko zajedničko izdanje, neki materijalni dokaz da smo postojali i radili. Sada to nadoknađujemo, a nadam se da je ovaj broj časopisa “Stagiornale” tek prvi u nizu budućih literarnih mnogoigra. Porca Madona, mora da bude!

Znam da niste bili na promociji, pa ću vam prepričati ono najvažnije što sa tamo desilo i zbog čega imam potrebu da zabeležim ovo u “Dnevniku Igrodršca”, jer ovo je zaista dnevnički zapis, nešto što želim da ostane u pamćenju, makar virtuelnom sećanju sa početka litero-igre. Zlatkova zbirka “Dnevnik u osam” (Darma 2019.) za mene je najbolja zbirka poezije koju sam pročitao ove godine, a samim tim i najbolja zbirka u mom životu, jer one emocije sa kojima sam čitao Ujevića i Šimića tokom studija, ili Novicu Tadića i Vojislava Karanovića tokom apsolventske godine, svojevrsnog after partija svakog studiranja, ili Anu Ristović, Mašu Seničić i Marka Tomaša u godinama kada sam mogao da biram šta ću da čitam, sve je to izbledelo i nestalo pred pesmama iz ove zbirke, pred “Gipsom” ili bilo kojom drugom pesmom iz ove zbirke (osim pesme “Kosmos”), jer ovo su pesme mog života, ovo su pesme koje govore o meni u dvadeset devetoj godini od početka igre, ovo su pesme koje govore o svima oko mene, makar ih oni nikada ne uzeli u usta. Zbog toga mi se obnavljala krepkost i punio jar dok sam ga slušao kako čita pesmu “Sonata somnabula“, jer sam osećao da je to deo istorije, da je on taj koji ima mesto na književnoj sceni o kojoj smo toliko razglabali na okupljanjima Orfista, znao sam da je to momenat koji želim da ostane zabeležen, da je to razlog zašto sam počeo litero-igru.

Ni Vudemn nije bio na promociji, ali je fiksirano oko kamere zabeležilo kako smo ga pominjali. I stvarno, šteta je što nije bio tamo, jer mogu da zamislim kakav bi to “8 Mile” duel bio između njega i Srđana Rudana, slam-poetry Šajkovskog, koji veruje da je poezija bum-bum srca, a ne dum-dum metka. A Vudemn to zna, i verovatno bi upucao i Zlatka i Jovanu što su čitali njegovu poeziju u njegovom odsustvu, a već je mnogo puta govorio koliko je čitanje bitno za doživljaj poezije, pa iako mi njegovi stihovi izazivaju blagu mučninu, uživam u tome kako ih čita, kako koristi reči i melodiju jezika da prenese ono što čuje da odjekuje u mraku njegove lubanje. Za mene je Vudemn ono kako zamišljam umetnika 21. veka, osobu veštu da se izrazi savremenim jezikom, bilo putem Jutjuba ili grafita na ulicama Beograda, zbog čega se potajno oblikujem prema njemu, kradem mu zanat i lepim ga na moje nevešte heteronime, neprestano se udaljavajući od onoga što mogu, zaluđen željom za onim što neću biti. Nedostaju mi njegovi video eseji , pa mu iščekujem povratak na scenu, povratak novog Vudemna, živog klanog nedoklanog. Citirao sam ga na toj promociji, rekao sam da se potpuno slažem sa tim da poeziju treba objavljivati na internetu, onako kako je i “Pleh orkestar” objavljen, godinu ili više pre “Janusovih otvora“.

Tada sam najavio lirski roman “Ocean“, koji teglim za Kanea još od kada sam prvi put video okean pred Kadisom. Nametnuo sam se, bezobrazno, jer bih voleo da se nađe pod Darminim žigom, pošto su i njegove urednice, Nađa Parandilović i Maša Tomanović, bile deo “Orfista”, pa bi to izdanje bilo ostvarenje nekoliko zadataka koji su se nakupili od početka ovog pohoda sa heštegom #AndreaKane.

“Prevod je najteža i najzabavnija igra.”

Ovaj fiktivni citat treba da posluži kao predložak za citiranje Maje Pistolić, jedne od prevodilaca koje su svojim doprinosom učinile ovaj broj mogućim. Maja je i u ranijim brojevima prevela neke od mojih radova, a zbog onoga što je rekla na promociji, verujem da je to najbolji mogući prevod svega što sam napisao. Citiram po sećanju, u nadi da će neko od ovoga napraviti mim za reklamiranje prevodilaca, jer ne mogu da vam prenesem kako se tačno izrazila po pitanju izazova prevođenja sa jednog jezika na drugi, sa srpskog koji joj je maternji, na italijanski kojim je toliko ovladala da na njemu razmišlja, što joj daje mogućnost da uhvati suštinu onoga što je rečeno i prenese je u duhu jezika i kulture. Rekla je: “Kada osetim jednu emociju kada nešto pročitam, želim da tu emociju prenesem u prevod i omogućim da čitalac na drugom jeziku doživi isto.” Za mene je to manifest kojim treba da se vode književni prevodioci. Najiskrenije joj se zahvaljujem na prevodima, a posebno na izboru pesama, pogotovo na tome što je odabrala “Motivaciju“, jer je to pesma u slengu za koju sam uveren da ne može da se prevede bez ozbiljnih ozleda.

Motivacija = La motivazione

La storia

Budući studenti književnosti će kopati po mojoj terabatskoj zaostavštini tekstova, a u ovom će naći deo istorije, print screen sale u Italijanskom kulturnom centru gde sam se našao među ljudima sa kojima delim puno toga neopipljivog, izvan književnih veza, ako one uopšte postoje. U toj istoriji ne može da se pročita koliko sam zahvalan za prijateljstvo sa ljudima koje radije ostavljam neimenovanim, jer ih tako čuvam za našu intimu, možda iz straha da ću nekad omanuti i da će ih ove reči podsetiti da su mi verovali toliko da su se učlanili u “Internacionalni fan klub litero-igre Sobakaisti”.

Ali zahvalnost je iskrena, oni su zaista bili tu. Hvala mom prijatelju, najdražem kolegi sa fakulteta, nosiocu članske karte sa brojem 0001; hvala mom prvom cimeru, gejm dizajneru po rođenju, osnivaču republike Sakar, sa brojem 410945; hvala omiljenom književnom kritičaru (0003) na uvek korisnim savetima, kao i prvoj članici u nizu koja je kupila (0004) svoju članarinu i uredno donela novac za nju, baš sada, u danima kada brojim svaki dinar. Dugujem zahvalnost i budućem asistentu na slavistici u Beču, kojeg neću da imenujem samo iz fore, dovoljno mu je bilo što smo ga zasuli zahvalnicama na promociji. Mada bi mogao da se učlani u fan klub i podeli novce iz EU fondova sa nama bez budžeta, zaslužuje doživotno poklon-članstvo zvog prvog intervjua kojim mi je omogućio da javno govorim o litero-igri.

Istorija ne mari za zahvalnost, već za dela, pa je ovaj dnevnički zapis pokušaj da se odužim svima njima koji me čine srećnim, stvarnosti uprkos. U mojoj litero-igri, oni su najdraža mnogoigra.


This image has an empty alt attribute; its file name is Ko-fi_Logo_RGB_grey-1024x372.png
Donirajte nam pseću hranu preko Ko-fi platforme ili na paypal.me/igrodrzac
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Last modified: December 20, 2019

Comments

Write a Reply or Comment

Your email address will not be published.